петак, 27. јануар 2017.

Ej Srbijo zemljo umirućih, ostavljenih i zaboravljenih






Godina 1977.

Jedna žena, primljena pet dana ranije sa spontano rupturiranim vodenjakom, se porađa, indukovanim porođajem u nus prostoriji neposredno pored porođajne sale sa porođajnim krevetima ispunjenim do poslednjeg mesta, a onda ih je bilo 12.
 Porađa se na otomanu, uzanom, tamnoplave boje otomanu koji ste svi viđali po ambulantama opšte medicine na koji vas doktor postavi da ležite kad vam palpatorno pregleda abdomen i dr., ako treba.
Porođaj protiče sa “lakšim” komplikacijama po porodilju, na svu sreću, koje se završavaju dobro, zahvaljujući uigranoj dežurnoj ekipi koju su činili Dr Ganić i babica Spasenija, zvana Spasa. Beba je odlično, majka dobija postpartalnu groznicu, na plus 38 stepeni Celzijusa. Juli je mesec, odmakao.
Smeštaju je u bolesničku sobu, nekako pronalaze dodatna 4 (četiri) ćebeta, debela, masna, maslinastozelene boje, pokrivaju je dok se ona trese sa sve krevetom.
Nakon 2h u sobu ulazi bolničarka i porodilje diže na lopatu. Svežu, gore pomenutu porodilju, takođe podiže na lopatu iako se ova trese ko trepetljika i insistira da ova čučne i da mokri u lopatu koju joj je postavila pored kreveta. Porodilja mirno objašnjava da nema nagon na mokrenje, ali dobija odgovor; Nećeš valjda da dobiješ trombozu. Ustaj!
Ova ustaje, čučne kako može i u trenu, kad je lokva krvi suknula iz nje, bolničarka je podiže, vraća u krevet i ušuškava onim masnim ćebićima. I dalje ima temperaturu 39.
Sutradan, ista bolničarka dolazi u sobu, proziva porodilju od juče i teatralno kaže; Zašto nisi rekla da si medicinska setra i Rajnina setričina?
Rajna je bila pedijatrijska sestra koja je u boksu za novorođene bebe radila više od 27 godina u bolnici gde se porodilja porodila i njena rođena tetka.
Porodilja ćuti, nema odgovor na pitanje koje nije na svom mestu jer tu, u toj bolnici i u bilo kojoj drugoj, ona i ostali pacijenti treba da su jednaki, bez obzira na struku i bilo šta drugo. Bar je ona tako vaspitavana, ali i naučena tokom svog školovanja.
Porodilja je srećna, presrećna, jer je rodila zdravu, mušku bebu, brata svojoj maloj trogodišnjoj devojčici, bez obzira na sve što je prehodilo porođaju, kao i svemu posle njega, što je tek za Riplija.
Bolnica u centru grada u centru prestonice SFRJ.

Godina 2001.
Rano jutro je. Primljena je u bolnicu gde će biti operisana od karcinoma grlića materice. Smeštaju je u jednu grupnu sobu, sa još 10 bolesnica sa istim ili sličnim dijagnozama. Neke su već operisane, neke čekaju red. Na odeljenju je još četiri sobe od kojih samo jedna ima pet kreveta. Izračunala je da ih ima, bolesnica, negde oko šesdesetak. I samo dva toaleta, a jedno kupatilo. Sobe neokrečene, sa zidova otpada masna boja kojom su bili ofarbani do pola. Kreveti su i dalje isti oni koje pamti još iz šesdesetih godina kad je bila učenica srednje medicinske škole, kasnije, jednom i pacijent iste bolnice u kojoj je rodila svog sina, kasnih sedamdesetih. 
Ništa se nije promenilo.
Vrućina spolja ubija jer napolju je mesec juni, ali jedan od najtoplijih u poslednjih, kako su rekli, sto godina. Ni jedna bolesnička soba nema erkondišn, bar ventilator.

Postoji na kraju hosnika jedna terasa na kojoj je dozvoljeno pušenje i na kojoj uglavnom sve pokretne bolesnice provode veći deo noći, kad malo pirne sa Save, ali gde je zaglušujuća buka koja dopire iz okolnih kafića do duboko u noć. Red turbo folk, red težak hevi metal. A u sobama, želja za životom i neizvesnost i strah na svakom licu.

Četrnaest dugih dana je čekala na svoju operaciju, za koju je kupila, sopstvenim novcem, sredstvo za uvodnu anesteziju i hirurški konac. To je onda bilo deficitarno, bolnice ga nisu imale, nisu ga dobijale u dovoljnim i potrebnim količinama, a to je bilo osnovno sredstvo za rad, između ostalih, da bi se obavila neka hirurška intervencija.

Pamti divan, odmeren humor lekara anesteziologa, koji je “uspavao” neposredno pred operaciju, pažljiv postupak osoblja u tretmanu posle operacije nakon dugog buđenja iz anestezije, a bilo je gluvo doba noći, a valjalo je da ustane, da se umije, da joj presvuku postelju koja je bila kompletno mokra od znoja jer je resorptivna temperatura došla brže od očekivanja.
Pamti gospođu Veru iz njene sobe sa odeljenja u teškom, ante finam stanju i ogromnu požrtvovanost svih belih uniformi da joj olakšaju muke i odlazak u drugu dimenziju, a koja je bila, igrom sudbine opet, u krevetu preko puta njenog.
Pamti, jutro posle, premeštaj u drugu sobu na intenzivnoj nezi, vizitu i sašaptavanje doktorke i setre, gde čuje da imaju mnogo veći broj operacija za taj dan nego što imaju postelja u intenzivnoj jedinici za prijem posoperativnih bolesnika.
Pamti da je rekla da nju “spuste” na odeljenje i oslobode jedan krevet našta su se one zgledale jer je neposredno pred njima jedva ustala iz visoke postelje, otišla do samo 3m udaljenog lavaboa i vratila se u postelju uz pomoć sestre jer je kolaps pretio da je osujeti u završetku jutarnje toalete.
I pamti da su je, kolegijalno, valjda da bi joj se zahvalili na razumevanju, smestili u jednokrevetnu sobu na istom odeljenju odakle je i otišla na operaciju, u neki visoki krevet sa kojeg nije mogla sama, u bolovima, ni da pokuša da siđe.
Za takvu sobu se govorilo onda da je “apartman” jer je imala svoj lavabo.
Vrućina je i dalje, uz visoku temperaturu bila njeno jedino društvo.
Ipak, bila je srećna, najsrećnija na svetu jer su joj operisali rak, jer su joj dali šansu za život.
Iz bolnice je izašla ponovo srećna jer je konzilijum doneo odluku da je zdrava i da živi kao sav normalan svet.
Bolnica je bila u centru prestonice SRJ.

Vreme sadašnje

Juče se jedna mlada žena porodila i na svet donela zdravu bebu. Ostala je, po sopstvenoj ispovesti više od 7h na hodniku bolnice, bez ručka, posle svog porođaja. U bolnici nije bilo slobodnog mesta, slobodne postelje za porodilju. Porodila se u bolnici u centru prestonice svoje države Srbije.

Podelila sam tu vest o tome na svom Fb profilu ali je link ka njenom tviter nalogu ubrzo nestao. Ispratila sam informaciju do izvora i saznala da je mlada majka bila primorana da ukloni svoj tvit jer su krenule prozivke, a njoj one nisu bile potrebne.
Ne juče, ne dana kad je bila srećna, najsrećnija u svom dosadašnjem životu, jer je rodila zdravu bebu koja je bila na prvom mestu, koju je trebalo da doji i koja nije zaslužila da joj mama bude pod stresom jer se nekima nije dopao njen tvit, jedna gorka istina o stanju u našem zdravstvu, a koje je, kad se sagledaju priče ispred i ova današnja, između kojih je prošlo podosta vremena, već veoma dugo nepodnošljivo.

I ne samo ove priče. Ovakve slične i mnogo teže priče mogli bi da ispričaju roditelji mnoge bolesne dece od retkih bolesti, roditelji dečaka koji se 13 godina borio sa Yuingovim sarkomom, ili onog dvanaestogodišnjeg dečaka koji svakodnevno putuje sam na hemoterapiju ko zna koju po redu, a nema leba da jede i koji živi u udžerici od kuće koja se ne može tako ni zvati. I još mnogi drugi oboleli od “neizlečivih” oboljenja u ovoj državi koja “nema” sredstava za lečenje obolelih od malignih bolesti koja su nas dovela na zavidno prvo mesto na svetskoj rang listi istih, potpuno je irelevantno zašto.
Bitno je da je to još jedan vrlo brz razlog zašto kao narod, osim nedovoljnog prirodnog priraštaja nestajemo sa demografske karte sveta.

Juče sam, apropo svoje objave na Fb saznala da se takođe dešava da bolesnici budu u mešovitim sobama, što je primereno ako se radi o jedinicama intenzivne nege, jer se između uglavnom nalaže paravani zavese, ali ne.
Ovde nije to bio slučaj. Ovde je to bila bolesnička soba koju su delili tri žene i dva muškarca!!!!!

Nedavno sam napisala članak o jednoj B. koja čeka na presađivanje matičnih ćelija i da nema informaciju koliko će čekati jer je aparat neophodan za tu intervenciju već mesecima u kvaru u Sremskoj Kamenici, a deo se “čeka” iz inostranstva.

Skoro sam čitala jedan odličan tekst o tretmanu psihijatrijskih bolesnika u jednoj psihijatrijskoj ustanovi u Ženevi (https://tamkuz.wordpress.com/2017/01/05/nova-godina-u-neobicnoj-bolnici/) i setih se u kakvom je stanju sve do kakve takve obnove bila jedna od psihijatrijskih ustanova u nas, bolnica Toponica, nedaleko od Niša, a u kojoj su se lečili moglo bi se sasvim ispravno reći najteži psihijatrijski slučajevi.

Isto tako, ne verujem da postoji spisak na kojem se tačno zna koliko još naših bolnica, domova zdravlja, poliklinika, zdravstvenih ambulanti diljem naše zemlje čeka na renoviranje neophodno da se u njima leče pacijenti i bolesnici dostojni imena, ljudi.

Setih se takođe jednog članka objavljenog na “Slovopres”-u (http://slovopres.com/da-tuzim-decu-to-ne-mogu/) koji govori o “brizi” za stare i nemoćne pripadnike naše zajednice, u našoj zemlji.

Takođe, baš kao da su se između sebe dogovorili da me namuče, svi ti članci mislim, pročitah i članak podeljen u grupi blogeri, na Fb, kako je jedna mala ostrvka država, od svega 103000Km2, koja ima, po popisu iz 2014. godine 326000 stanovnika, a čija je glavna privredna grana ribolov, uspela da za 5, samo pet godina, svede problem narkomanije, pušenja i alkoholizma kod mladih na izuzetno nizak procenat. (http://www.preporukavesti.com/kako-su-islandani-jedini-na-svetu-resili-problem-pusenja-alkohola-i-droga-kod-tinejdzera/)!!!

Pisala sam mnogo puta na temu zdravlja i dotakla mnogo puta stanje u zdravstvu.
Neverovatno je kako “gospoda” dežurni botovi gledaju šta se i kako se piše o “gospodi” na vlasti, a ne obaveštavaju nikad tu istu vlast kako narod diše.

Isto je tako za neverovanje da  isti oni, ne znaju onu priču, mojim slobodnim prikazom rečeno, o knezu Milošu koji je često znao da pita svoje doglavnike kako narod diše?
Kad god bi dobijao odgovor da narod priča viceve i da je veseo on bi rekao samo jednu reč; Pritegni!
Kad bi odgovor bio narod ćuti gospodaru, on bi rekao opet samo jednu reč; Popuštaj!

Kod nas se predugo ćuti. Kod nas se predugo čeka da se razreše problemi koji su od vitalnog značaja za sve nas, koje su značajne za opstanak svih nas.

Dakle u ovoj našoj jadnoj državi na vetrometini, koju smo dobili svi u nasleđe, za koju su mnogi pre nas krvarili i ginuli i potrebno i nepotrebo čak, na vlasti su veoma dugo, strašno mnogo, neprocenjivo razorno dugo, ljudi koji na narod ne misle.
A osnova dobrog naroda je prvenstveno dobro zdravlje, duhovno i fizičko.

Ovaj narod već sve to mnogo dugo nije, a opet, na takvo stanje ima i trešnju na torti; Vlast koja ne mari.
Ili mari apsolutno nedovoljno, nedomaćinski, rasipnički, rastrošno, ali samo ako je u pitanju njen džep.
Da jeste tako samo kratko poređenje.

Engleska, zemlja neznatno veća od naše zemlje. Ima skoro 46 miliona stanovnika više od nas. Na njenih 39hiljada stanovnika dođe 1 skupštinski poslanik iz oba doma zajedno.

Kod nas na naših 28hiljada stanovnika dođe takođe 1 poslanik.
Engleska je bila, a i sad je, kolonijalna zemlja.
Znači boooogata, dok mi to nismo. 
Ali, ispada da jesmo!!!!

Gospodo” na vlasti je l' vi stvarno mislite da smo mi svi budale?

Je l' vi stvarno mislite da je prag tolerancije ovog naroda bezdno?

Je l' vi stvarno mislite da ćemo sedeti skrštenih ruku i gledati kako zajedno sa svima nam “dragim” prijateljima iz Evrope vredno radite o glavi našeg naroda?

Je l' vi stvarno mislite da ćemo još dugo da gledamo ljude koji preturaju po kontejnerima u potrazi za hlebom nasušnim?

Da ćemo da “progutamo” gladne porodilje, majke dojilje, decu sa ulice?

Da ćemo da se pomirimo sa ovakvim bolnicama i opremom u njima koje su kao pre prvog rata?

Da vam verujemo da para za citostatike nema, ali zato ih ima za putovanja po belom svetu sa sve svitama od po ni manje ni više sedamdeset članova neophodnih da nama svima bude, kao, bolje?

Da ćemo da zaboravimo da nam odlaze odškolovani ljudi, čiji su roditelji u “besplatnom” školovanju odvajali od sopstvenih usta da oni i budu to što jesu, dok ste vi udarali namet na vilajet?

Je l' vi stvarno mislite da mi ne znamo da ostaju oni za umiranje, a onda će vam sasvim lako biti da se rasproda i ovo malo što je ostalo?

Je l' vi stvarno mislite da vam mi verujemo kad kažete da nema para u budžetu za lečenje bolesne dece?

Je l' vi stvarno mislite da nema sposobnijih ljudi od vas koji mogu, hoće i pre svega žele da misle prvo na interese naroda, a ne na sopstvene interese u ovoj državi?

Je l' vi stvarno mislite da mi mora da živimo i umiremo na parče, jer ste vi to tako zacrtali tamo negde, izvečeri u tajnosti?

Znate, ja nisam jedna gospođa iz radikalne stranke koja kad je nemoćna voli da kune. A i vi niste neki koji biste zaslužili čak ni kletvu jer takvi kakvi ste, ste dovoljno nikakvi, nefunkcionalni.
I zato MORA da odete u istoriju.
 Da budete sećanje, ružno sakriveno u budžaku sećanja, fijočici, maleckoj,  sa imenom; Dogodilo se, ne povratilo se!. 


Kao i oni pre vas. Kao i oni pre onih i pre onih...

Kao i svi koji su radili samo i isključivo sebično za sebe, a ne za sveopšto dobro.

Kao i svi oni koji misle da će raditi sa državom, a država, to smo svi mi, šta hoće, kako hoće i šta im se prohte.

Jeste da ste deo nas, ali kad nešto nije dobro, kad je nešto bolesno, osvrnite se, priroda lepo pokazuje.
Drvo odbaci suvu granu.
Životinja odgrize, ako treba, bolestan deo da bi sačuvala zdrav.
Priroda sve radi radikalno, za razliku od vas koji ste radili palijativno. Koji ste zamazivali oči svima nama praznim obećanjima i gle, dođosmo ovde gde smo.

Da nam majke rađaju decu u dvadesetprvom veku po hodnicima i bolničkim nus prostorijqama i da neki od vas imaju bezobrazne smelosti da kažu čak, kako su nekad žene rađale po štalama!!!!

Jesu, istina je. Ali je istina i da je mnogo te dece umrlo još u toj štali.

Pa se pitam, pitam vas koje je takođe majka rodila i majka dojila;
Otkud u vama svima toliko pomanjkanja samo male, malecke empatije prema nekoj drugoj majci, ženi koja treba to možda da bude, ili jeste, kad ste u stanju da znate da te iste majke gladuju rađajući nove naraštaje.
I nadam se iz sveg srca se nadam se da će ta deca, kad saznaju kako ih je majka i u kojim uslovima u ovom “naprednom” veku, u ovoj našoj ovakvoj državi rodila, sutra imati snage, znanja i moći da se izdignu iznad svega i da nekim novim pokoljenjima pruže sve ono što vi ovima koja se rađaju niste.

Časno bi bilo da odete sami, da ne čekate ono Miloševo; Popuštaj!
Možda bude kasno.

PS: Slike su sa Google ;)









уторак, 24. јануар 2017.

Roba sa greškom





Kaže, umirem. Lagano. Parče, po parče. Istrošila sam sve resurse. Sve skrivene želje za nekim čudom koje dolazi ipak da razgrne ovu triviju, ovu tugu i jad koja se ustalila u srcu jer i nada umire i nestaje lagano.
Znam da je do mene. I znam da je i do nepisanog kodeksa, uz koji sam odrastala, da ljude valja voleti. Da im valja pomoći uvek, vazda, bez žaljenja.
Ne žalim ja. Ne žalim ni za čim što sam podarila bilo kom od svog života. Ali žalim što nisam umela da živim sama u svemu tom i za sebe.
Niko me tome nije učio i nikad to nisam naučila do kraja.
Pokušala sam, ne jednom, da napravim granice. Nije vredelo. Popustila bih. 
Iz raznoraznih razloga. Najčešće zbog sopstvenog  nedostatka da prepoznam manipulaciju, jer verujem, uvek. 
Kad bih je i prepoznala, već bi bilo kasno, već sam bila u staroj šemi. I trpela bih, ponovo, do ivice, a onda bih se ponovo koprcala, bunila, psovala, urlala..
Nikako ne shvatajući u tim izlivima nemoćnog besa i nezadovoljstva da urlam na sebe samu.
Da solim sopstvene rane.
Da me boli još više i još žešće posle svake moje tirade.
Tek kad posustanem sa izlivima tog kuljajućeg besa, iznureno, isceđeno, zamrlo, shvatim da sam još jednom izgubila bitku sa vetrenjačama, bitku sa svojim slabostima, svojim kočnicama. Prepoznam sve to, no uzalud.

Nema goreg no kad teret godina davanja pokrije i ono malo samopouzdanja iščupanog iz sebe teškom mukom da se kao, trgneš na tren i kažeš dosta.
Al' onda onaj crv koji ti svih ovih milenijuma kopa po glavi da je nehumano, nečovečno, neljudski, ostaviti nekog ko je bolestan, ko je prikraćen, ko je i manipulator čak u mnogim trenucima, ali koji su umotani u veo nemoćnosti, pa se opet zapitaš ne grešiš li možda?
Pa opet zastaneš, kao nebrojeno mnogo puta pre tog, pljuneš čak sebe i svoju “sebičnost” i nastaviš dalje, a teško ti je.
Težak ti taj kamen oko vrata i te negve oko nogu koje ti omogućuju samo hodanje u istom krugu kao da si dolap, a ne čovek.
Pa crpiš snagu iz nečijih stihova koji nisu tebi upućeni, ali ti greju dušu, puniš srce lepotom nekih dečjih osmeha i reči koje rastežeš u mislima kao žvakaću gumu da budu i traju što duže jer ti dođu kao lek, kao eliksir da hodaš i traješ dalje u toj žabokrečini i kolotečini života u kojem nisi ni srećan ni zadovoljan jer nisi svoj, nemaš sebe ni tren. Osim kad sedneš da istočiš neki red na papir gde opet, valjda od silne želje da ti bar dok to radiš bude lepo.
I pišeš o lepom, sanjaš neke pokretačke energije, “živiš” u životima tih nekih svojih junaka iz priče punim plućima i dišeš čisto, udišeš ljubav, osećaš te dodire koji ti nežno miluju dušu i telo, a znaš da nisu za tebe, ali ti prijaju, kao da jesu.
Maštaš. 
Na svu sreću još uvek umeš da maštaš po cenu da te i ta mašta odvede u imaginaciju, a ova da te odvede do slepe ulice tvojih misli gde staneš uplašeno i zapitaš se; Kuda sad? U zdravlje ili u bolest?
I osetiš da te je neko snažno protresao, ošamario čak da se trgneš, da zastaneš, da sedneš i da doneseš odluku u kojoj ćeš jasno sagledati sve i reći, najzad.

Idem da živim ovaj jedini život koji imam kako želim ja sama, kako mogu i kako hoću. Bez repova. Bez okova. Bez stida i srama. Bez besmisla koje te oplelo ko udav i koje ti već dugo usitnilo disanje da dahćeš i ropćeš ko sipljivo kljuse.
A onda ti opet, odnekud, iz ko zna kog delića, ko zna kog mozga jedna strelica kao strujni udar protrese damare i začuješ glas; Kud bi ti?
Pa zar nisi naučila da biti slobodan nije isto što i biti ponovo slobodan?

I taj trn, koji te ubode posred pameti i posred već umrlog srca te u tom bolnom magnovenju otrezni i opet, kao i sad ti se već čini milenijumima pre tog trena, nastaviš da hodaš kao zombi u tom svom krugu od života, nastaviš da okrećeš taj dolap, a vode nigde da ti ugasi žeđ, a zrna nigde da ti snagu da.

I ne pitaš se u tom trenutku dokle još? Samo znaš da će taj trenutak, tog istog pitanja ponovo doći i postaneš svestan da jeste umrlo još jedno parče tebe.

Boli taj čip u glavi smešten na nekom inoperabilnom mestu, konstantnim bolom koji prepoznaješ, ali koji mazohistički prihvataš kao deo sebe jer si kukavica, jer vučeš sekvele starovremskog u sebi, jer si čovek, roba sa greškom.



четвртак, 12. јануар 2017.

Da li je i nada samo reč?



B. ima samo 29 godina. Nekome će se to učiniti da je dosta, ali, ona nije još videla ni deseti deo što bi trebalo da jeste, a što  njeni vršnjaci, koji su imali sreću da se rode u nekim drugim, sistemski sređenijim zemljama, vide do svoje dvadesete.
Ona ima Morbus Hodgkin (https://sr.wikipedia.org/sr/Хоџкинова_болесt ). I nije jedina koja ima jedno od najupornijih malignih oboljenja i koja se bori evo, već tri duge godine da ga pobedi. Ona je samo delić Srbije koja se rađa i koja polako umire na parče i u mukama.
  
Odavno se u ovoj našoj zemlji Srbiji čak i deca rađaju sa malingim oboljenjima kao uspomena i dugo sećanje na “milosrdne” akcije “Milosrdnog anđela” koji nam je svet u okruženju, a i šire podario. Kao ljudima i kao narodu.
Kao zahvalnost za sve naše poklonjene žrtve koje smo dali za postizanje i očuvanje mira u svetu, tokom prvog svetskog rata.
Kao zahvalnost za sve one poklonjene živote naših sunarodnika, a bilo ih, je statistike kažu, za treće “osvojeno” mesto u broju mrtvih i stradalih, u borbi protiv fašizma.

Po njima, bolje nismo zaslužili jer smo birali da nas vode oni koji su nas vodili, a koji njima nisu bili po volji i kojima mi nismo bili po volji.

Kao takvi spadamo u prokužen narod, a od takvih “lečenje” je skoro uvek radikalno ili, kako poneki ovde, kod nas umeju da kažu; Seme im se zatrlo!

E to seme, naše, se lagano ali sasvim sigurno zatire. Vrlo smišljeno, perfidno i veoma lagano.

Trenutno je Srbija, kako opet govore neke svetske statistike, prva na rang listi malignih oboljenja u svetu.
Znate, to su ona oboljenja koja se veoma teško leče i kod kojih je lečenje istih veoma skupo i dugotrajno, a od kojih ljudi umiru kao snoplje. Uglavnom i bar kod nas , ali i u slabo razvijenim i siromašnim zemljama takođe.
A mi smo, sve siromašniji i sve gladniji. Statistike kažu.

Zdravstveni sistem, od kojeg su mnogi pokrali mnoge veoma dobre ideje od nas i primenili ih u svojim zemljama, kao što su npr. participacija za lekove, koja se sad sprovodi i u dobro razvijenim i sistemski organizovanim zemljama diljem sveta, pa recimo postojanje kućnog lekara, se kod nas urušava planski svakog dana sve više i više.
Otuda i podatak da je u našoj zemlji do pre 15 godina u zdravstvenom sistemu radilo oko 125 hiljada zadravstvenih radnika, a da je danas brojno stanje svega negde oko 75 hiljada zaposlenih.
Morbiditet je u porastu, moratlitet takođe, kao posledica ne samo nedovoljno “stručnih” kadrova, jer svakako da ima i toga, već i zbog tog što je novac za preventivu sveden na, svojom opservacijom bih rekla, na entuzijazam onih koji je i rade, a ne države koja bi o tome trebalo da brine, posebno, ako se uzme u obzir da se zna da je bolje sprečiti, nego lečiti.

Lečenje je tek priča za sebe. Posebno sve većeg broja obolelih od malignih oboljenja.
Svi znamo da u svem ovom materijanom siromaštvu pomažemo iste te bolesnike i njihovo lečenje SMS porukama, jer država NEMA para.

B. je prošla više puta kroz fazu hemoterapije, jer je njena bolest sklona remisijama. Njena bolest je teška, nadljudska borba u kojoj podrška samo porodice ne može da obezbedi ozdravljenje.

Šanse da B. ozdravi su velike, čak iako je iskustveno dobro poznato da je proces izlečenja kod mladih izuzetno teži nego kod starijih obolelih.
B. čeka na transplantaciju matičnih ćelija. Međutim, hoće li je dočekati? Jer..

Na svu sreću da ima još uvek stručnjaka, lekara koji svoju profesiju znaju da rade lege artis i koji je rade samopregorno. Ali...

B. je rečeno da je aparat neophodan da se intervencija uradi u kvaru, mesecima.

Aparat ima samo VMA, Klinički centar u Novom Sadu i Klinički centar u Sremskoj Kamenici, koji ne radi.
Fali neki deo za koji NEMA para da se uveze iz inostranstva!!!

To je odgovor koji je B. dobila kad je došla na dogovor za zakazivanje intervencije presađivanja matičnih ćelija, što je, jedna od poslednjih šansi da se njena bolest savlada.
Ili da se borba sa istom nastavi.

B. ne laže, ne izmišlja, tako su joj rekli. Ona je veoma pametna i vrlo obrazovana devojka koja veruje svojoj doktorki jer joj je ova do sad pomogla da BUDE živa. Da živi koliko toliko normalan život.
Čak iako ne zna hoće li je možda sačekati otkaz, kad se, možda vrati ponovo sa bolovanja, jer radi u privatnoj inostranoj firmi.
B. veruje da za nju ima nade.
B. je jedna od mnogih koja veruje da ima nade u izlečenje.
Da ima nade da ova njena, naša država počne da odvaja namenska sredstva u zdravstvo i lečenje obolelih.

Da ima nade da ova naša država od ovih koji su nam podarili ovakve posledice, zahteva da PLATE svoje iživljavanje nad jednim narodom, nad nerođenom decom.

Da ima para za ŽIVOT, kao što ima para za sva putovanja u luft po belom svetu naših državnika sa svitama, sa objašnjenjem da je to od koristi za sve nas, od kojih nismo videli ni K, od koristi.

B. se nada, jer nada umire poslednja.

Koliko li je tek tih B. kojima se ne zna čak ni broj u ovoj našoj zemlji umirućih?
Iz koje odlaze ljudi tražeći neko bolje, sigurnije i lepše mesto pod suncem, a u kojoj ostaju oni kojima je nada u sutra jedini spas.
U kojoj ti ljudi, građani, odvajaju od sopstvenih usta da pomognu obolelima, kad već oni koji su dobili od tih istih ljudi mandat da to rade, ne rade ništa ili rade zanemarljivo malo.

PS: Sve slike su sa Google.




петак, 30. децембар 2016.

Moja Milena



Naše dve ordinacije bile su spojene zajedničkim vratima između, što je bilo zgodno, posebno kad bi jedna ostajala sama da radi na dva radna mesta, a to se dešavalo. Ona je bila, što bi naš narod rekao, živa vatra.
Vredna, brza i pedantna u obavljanju svog posla. Upravo tim svojim kvalitetima skrenula je moju pažnju na sebe, po dolasku u našu zajedničku radnu kuću iz jedne ambulante koju su zatvorili.
Kod nje je posao, tokom radnog vremena, kao i meni, bio na prvom mestu.
Bila je znalac svoje profesije. I veoma pravdoljubiva osoba. Uljudna u ophođenju sa pacijentima, izuzetno dobro organizovana i britkog jezika, zbog čega mi se tek dopadala jer je u datom momentu, znala pravi odgovor, dok sam ja uvek kasno palila.

Bilo je neminovno da se zbližimo mnogo više od profesionalnog druženja. Jednostavno, legle smo jedna drugoj na dušu. Imale smo puno zajedničkih pogleda na život.
Ona nije znala da sam joj se ja divila sa kakvom lakoćom je savladavala sve poslove ne samo na poslu već i kod kuće, sa svoja tri muškarca. Godinama smo delile tajne, rešavale probleme zajedno, pomagale jedna drugoj i bez pitanja možeš li, hoćeš li? Nama je bilo potpuno normalno da uskačemo i pomažemo ne samo jedna drugoj, već i drugim koleginicama kod gužve u poslu. Nikad nismo gledale na to koliko je i šta uradila ona druga. Dopunjavale smo se bez reči.
Pamtiću taj dan kad smo došle u tu prepodnevnu radnu smenu. Taj me dan vratio nekih 15 godina unazad, a bio je utorak, kao i onog dana..
. . .

Tog dana smo radile zajedno na previjanju moja koleginica Živka i ja, u velikoj operacionoj sali koja se pretvarala u sterilno previjalište samo za bolesnike sa velikim opekotinama. Previjale smo bolesnike povređene u Aleksinačkim rudnicima. Između sebe smo to zvali rudarski posao, jer, počinjale bismo u 8h, a završavale bismo negde oko 13h. Za to vreme bile bismo obučene kao za operaciju, strogo sterilno i ne bismo izašle ni do toaleta, a doručak ili kratka pauza, bile su mislene imenice.
Živka je bila bolničarka i podrazumevalo se da bude moj asistent. Ja sam volela da radim sa njom jer je bila brza, pedantna, profesionalna. Često smo radile u paru i veoma često dežurale noću tako da smo se dobro poznavale. Živka je bila samohrana majka četvoro dece kojoj sam se ja divila. Sama je radila, sama je školovala svoju decu, od kojih je najstarija kći onda imala 14 godina, dok je najmlađi sin pošao prvi razred.
Borila se kao lavica da dobije stan od bolnice i najzad je u tome uspela nekoliko meseci ranije. Njenoj radosti da ima svoj krov nad glavom nije bilo kraja. Polako se sređivala, pričala mi je dok smo lagano radile dok dana.
Brže nismo ni mogle ni smele, jer se zavoji kod opekotina rade najpažljivije moguće da bi bolesnici istrpeli najmanje moguće boli.

Obično bismo se posle tako velikih i obimnih zavoja po završetku posla tuširale, a kako je bio već blizu i kraj radnog vremena, dogovorile smo se da ide Živka prva pod tuš, dok se ja malo odmorim i ispušim jednu cigaretu, na miru.
Ona je otišla u kupatilo, odakle je nakon možda pet minuta viknula moje ime pozivajući me da dođem. Misleći da je nešto zaboravila, otškrinula sam vrata da je pitam šta joj treba?
  • Uđi da vidiš nešto, pozvala me je unutra. Ajde, pipni ovde, pa mi reci je l imaš utisak da imam nešto tvrdo, pokazala mi je na svoju levu dojku.
    Sa strepnjom sam dodirnula mesto koje mi je pokazala, ali sam odmah, posle tog videvši da ima neka otvrdlina, uradila kompletan palpatorni pregled cele dojke.
  • Da, ima nešto tvrdo, veličine manjeg žira i fiksirano, rekla sam joj otvoreno. Drugačije nije ni moglo. Predugo je Živka bila profesionalac u svom poslu da bi joj neko mogao okolišati. Idem da zovem doktorku Veru da ti ona pogleda, a ti se obuci samo do pola, ako si gotova sa tuširanjem.
Doktorka Vera se saglasila sa mojom opservacijom i nije prošlo ni pola sata, već smo pozvali kolege sa onkologije i zakazali hitan pregled.
Moja draga Živka je sutradan bila na pregledu na onkološkom institutu, a sledeće srede, posle samo nedelju dana uaređena joj je operacija uklanjanja leve kompletne dojke sa potpazušnim limfnim žlezdama.

Živka je pobedila rak dojke prešavši sve faze nakon operacije. Radila je i posle tog, ali 4h i dočekala svoju penziju zasluženo. Često je znala da kaže da joj je moja podrška tog dana značila najviše, ali i kolegijalna brzina kojom je sve to bilo završeno. Ja sam bila srećna da se sve dobro završilo.
. . .

Gledala sam u moju Milenu i setila sam se u trenu Živke. Noge su mi se doslovce oduzele od nekog ružnog predosećanja. Onda sam začula njen glas.
  • Ajde, dođi da mi pogledaš levu dojku. Ima nešto na njoj. Danas sam napipala dok sam se tuširala, rekla je Milena.
Osetila sam da mi se kosa diže na glavi. Na jedvite jade sam se pokrenula i došla do nje. Ona je stajala kod garderobnog ormana okrenuta licem prema meni i gola do pasa.
Došla sam i uradila sam joj palpatorni pregled obe dojke.

Bože, zašto baš ja, zašto baš meni opet da zapadne dužnost da kažem ovo što moram da kažem, prolazilo mi je kroz glavu.

Kako da joj kažem?
Skoro je dobila nov stan. Prodali su sve što su mogli ne bi li po hitnom postupku otkupili jednu trećinu jer su bili primorani na to ona i njen V.

Pa zar sad kad se lagano počinje da konsoliduje posle tolikih sekiracija u vezi jedva stečenog stana i da se lagano vraća u normalan život bez trzavica, da joj kažem da ima otvrdlinu veličine žira, fiksiranu u donjem srednjem kvadrantu?
  • Ajde, pucaj, osvesti me Milena svojim poznatim načinom kad je trebalo reći nešto što nije nimalo lepo.
  • Obuci se pa ćemo zvati odmah koleginicu na onkologiji. Mora da ideš na mamografiju, hitno. Imaš jedan tumefakt, dole, po sredini, čvrst, veličine omanjeg žira.
Sutradan, u sredu, Milena je obavila sve preglede na onkološkom institutu, a sledeće srede je bila operisana. Urađena joj je operacija totalnog uklanjanja leve dojke sa potpazušnim limfnim žlezdama.

Te srede, za vreme pauze, u uniformi sam taksijem otišla da vidim Milenu u šok sobi onkološkog instituta. Ona se tek probudila iz anestezije.
  • Znala sam da ćeš doći. Ne bi ti izdržala da ne dođeš, rekla mi je kad me videla. Kad si već tu da ti kažem šta sam sanjala. Sanjala sam visoku ženu, skroz u crnom, lepu, koja je stajala baš tu gde ti stojiš, kod mojih nogu. Gledala me sa osmehom i rekla mi je doslovce da ću ozdraviti i da se ne brinem. Znaš, mislim da sam sanjala Svetu Petku. Ta žena je bila ista ona.
Na posao sam se vratila kao omađijana.

Moja Milena je ozdravila, sasvim uz pomoć svoje porodice, muža i svojih sinova koji su je bukvalno uvek obožavali.
Svakog petka je odlazila u kapelu Svete petke na Kalemegdanu i uzimala svetu vodu za nedelju dana.
Svake proslave dana Svete Petke bi obavezno dolazila da joj se pomoli i zahvali na pomoći. Ona je verovala da joj je velika svetica pomogla da ozdravi.

Mada, istine radi treba naglasiti da je Milena svoj život promenila iz korena. Počev od ishrane pa do bezuslovne ljubavi prema sebi, a ne samo prema svojim bližnjim.

Moja Milena nije umrla prirodnom smrću, a nije umrla ni od raka, kako su novine pisale. Stradala je nesrećnim slučajem.
Ona je uvek hodala žustro. Jedno predvečerje je šetala pored Dunava Golubačkim kejom u nanulama. Okliznula se i pala. Udarila je glavom u kamen i najverovatnije da je izgubila svest. Završila je sa glavom u vodi, plitkoj, uz obalu.
Našli su je kad je već bilo kasno za sve.

Još uvek ne mogu da verujem da je nema, a bila je tako puna života. I još uvek mi u glavi zazvone one njene reči koje je znala da mi kaže često kad me uhvati muka od života; Budalo, seti se mene dokle sam doterala. I seti se šta si ti meni govorila. E sad to lepo primeni na sebi.

Moja Milena sad putuje nekim drugim, nebeskim ulicama, ali će uvek imati jednu svoju fijočicu u mom srcu.
Danas je neko pomenuo moju Milenu i ovi redovi su isplivali na svetlost dana, a dugo su se kuvali u meni, posebno kad čujem onu pesmu; Rano jutro, u pola šest, svakog dana putuje, moja Milena...






четвртак, 29. децембар 2016.

Čak i u mirovini jedan deo kolača je samo za mene


Još samo dva dana me deli od Nove Godine i od svih onih novih planova, snova maštanja...
Šta? I penzioneri imaju snove? I penzioneri maštaju? Možda nekome na pamet padnu ovakve misli.
O da. Itekako.
Ima penzionera koji ne sede samo u čekaonicama Domova zdravlja čekajući na preglede, recepte ili samo dolaze da se ugreju i prozbore neku reč sa živim ljudima.

Ima penzionera koji ne broje Bogu dane do svog konačnog izdisaja.

Ima penzionera koji se uredno rekreiraju i vode računa o sebi i svom telu.

Ima penzionera koji se druže u nekim sekcijama za seniore.

Ima penzionera koji putuju, idu uredno na izlete, planinare..

Ima penzionera koji su biljoberi diljem planina naše zemlje.

Ima i onih koji rade, jer su primorani ili su alavi na pare i nikad im nije dosta.

Ima i onih koji rade i izdržavaju svoj “podmladak” koji ne radi, jer “nema posla”.

Ima penzionera koji su bebisiteri svojim unucima iz ljubavi, ali i iz želje da pomognu svojoj deci jer mesta u obdaništima nema ili ovi nemaju para da ih plate.

Ima penzionera koji uredno pomažu oženjenim sinovima i udatim kćerima vodeći im domaćinstvo tj. kuvajući, peglajući itd. radeći sve kućne poslove bez ikakve nadoknade da bi deca mogla “lakše” da žive.

Ima i onih koji rade svoje bašte, okućnice, neki čak poseju i njivu u selu, ako su poreklom sa sela.

Ima i onih koji jedva sastavljaju kraj s krajem i koji maštaju da im država, ako ništa drugo, bar vrati to što im je uzela.

Ima penzionera koji prevrću svakodnevno kontejnere u gradovima ne bi li u njima našla nešto čime bi se prehranila.

Ima i penzionera koji “prekraćuju” dane blogujući.

Ima u ovoj našoj zemlji mnogo penzionera.
Neka odokativna statistika kaže da ih ima oko milionipo i da samo predstavljaju teret za budžet. S obzirom da se životni vek produžio mogu misliti koliko ovo pada teško mnogima. Ponekad, iskreno i meni samoj, a ja sam penzioner, kako se zovu svi oni koji su odradili svoj radni vek, ali i oni koji su odradili dovoljan broj godina pa ih je neka opaka bolest sprečila da odrade i ostatak, te su postali tzv. invalidski penzioneri.

Za sebe volim da kažem da sam u mirovini. Premda ta reč ne oslikava ni malo moje stanje jer ja ne mirujem ni onoliko koliko bi bilo poželjno mojim godinama i utrošku energije na sve što radim. Otuda i ovi redovi jer sam prvu put rešila ove jubilarne 2016. godine da pohvalim i istaknem sebe samu.

O pa vi ste to rešili da se samohvališete! Zar ne znate da je to jedna veoma ružna karakterna osobina? To treba neko drugi da radi umesto vas. To čak nije ni lepo vaspitanje.

Znate, kad danas neko piše CV za neki konkurs on napiše, nacifra, sve za šta je osposobljen i šta zna da radi i to nikom ne deluje da se taj neko hvali, već da taj neko “prodaje” svoja umeća i svoje radne sposobnosti tamo nekom ko je za to zainteresovan. I što je duži CV šanse za posao su uglavnom veće.

Kako ja nisam u stalnom radnom zaposlenju i kako mi isto ne treba jer sam u mirovini, ne vidim zašto i ja ne bih lepo napisala samo delić onog šta sam uradila u ovoj godini koja odlazi, sa namerom da sebe pohvalim.

Pa čekaj!!! Zar nisi gospođo rekla da pokude i pohvale treba jednako primati!!!
Prve nek te ne rastužuju,a druge nek te ne vesele.

Jesam. I mišljenja sam da je to tačno.
No ipak sam mišljenja da bi mnogima koji razmišljaju u stilu, da bi penzionerima trebalo zabraniti pravo glasa osim ako se ne glasa za ekologiju, s vremena na vreme trebalo pod nos staviti konkretne dokaze, a njih ima još kako, da ima veoma mnogo penzionera koji učestvuju dobrim delom svog života i truda u životu ove zajedničke nam države.
 I kako te penzionere, a i ja sam jedna od njih, prozivaju vrlo često za svašta nešto.  
Evo gde reših da pomazim sebi dušu i da se ispohvaljujem samo za ovu godinu koja odlazi, prvi put u životu. Nadam se ne i poslednji.

Ne treba mi mnogo, samo jedan rečenica.
Nemam nameru, ukoliko ste pomislili, da sad nabrajam koliko je urađenih poslova iza mene ove godine, ali tvrdim da bi i duplo mlađi od njih posustali.

Daleko  više potrebe imam da se zahvalim na svemu što je urađeno i što se izdešavalo u protekloj godini.
Mora da naglasim da sam zahvalna na svemu što sam obavila i da se zaista nadam da će se moji snovi i maštanja za Novu Godinu ostvariti kao i ovogodišnji, uspešno.

Mislim da sve to zaslužujem jer sam vredno radila i jer sam se trudila iz sve svoje snage da sve započeto privedem kraju bez obzira na otežavajuće okolnosti. Njih je bilo i ima, a opet, ko ih nema.

Zahvalna sam što sam imala dobro zdravlje da bih imala energije da sve to i ostvarim.

Zahvalna sam na iskazanom strpljenju kad bi se pojavile poteškoće, a bilo ih je.

Zahvalna sam i na nekim gubicima jer su me naučili da mora da se mirim i sa gubicima, čak i kad nisu fer.

Zahvalna sam za svaku prepreku jer mi je pokazala neki novi put.

Zahvalna sam na sve većoj sposobnosti da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim.

Zahvalna sam na svakom minutu predaha koji sam imala.

Zahvalna sam na vremenu koji sam uspela da odvojim da uradim i one poslove koji oplemenjuju moju dušu.

Zahvalna sam na pažnji ljudi prema meni u ovoj stvarnosti koja postaje anempatična.

Zahvalna sam svima koji su došli na moj blog, svaštaricu i potrošili svoje vreme da bi, kako kažem, pročitali moje zapise u trenutku inspiracije.

Zahvalna sam na svim teškoćama koje su pratile ovu godinu koja odlazi jer da ih nije bilo ja ne bih postala jača, izdržljivija, strpljivija..

I na kraju kako bi rekli svi oni koji su u mirovini, samo nek je zdravlja i nek ova sledeća bude bolja, a ja nek dobijem i ostvarim, samo ono što zaslužujem.
 Uvek sam verovala i još uvek verujem da je jedan komad kosmičkog kolača predodređen  samo meni.

A vi, šta čekate?
Zahvalite se na svom delu ovogodišnjeg kolača, a ne smeta ako se i pohvalite.

PS: Slike su kao i uvek sa Google :)



уторак, 27. децембар 2016.

Nemoguća misija ili postoji li Deda Mraz čudotvorac?




Nikad ne pravim bilanse pred završetak godine. To me podseća na konačnost, a ja ne volim kraj. Čak iako znam da iza svakog kraja postoji novi početak. Iza ovog kraja ga nema i evo gde već, meni predugo, pred Novu Godinu uvek mislim ko bi mogao da prenese samo jednu poruku umesto mene meni dragim osobama.
Okreni, obrni, nisam dovoljno pametna kome da se obratim. Razmišljala sam, nije da nisam i na kraju i na početku, ne znam šta je najbolje, koga da zamolim za pomoć. Odgovor niko ne zna.

Govorili su, dugi niz godina da postoji Deda Mraz. I ja sam verovala. Istine radi, sumnjala sam da me varaju, ti veliki, odrasli, onda. 
Sve do jedne Nove Godine.
Mislim da je to bilo za doček Nove 1961. godine.

Imali smo svi negde oko deset godina, manje više, godinu dve. Bili smo školski drugari. Neki smo išli u isti razred. Stanovali smo u istom dvorištu čak. Bili smo jedna jugoslovenska mešavina nacija; Makedonci, Albanci, Srbi i Romi.
E te godine, moja mama je nama deci okitila prvu jelku, koju ja pamtim.
Bila je prelepa ta jelka. Imala je ukrase od fine, tanke plastike. Mama je govorila da je to bolje, da će duže da traju i da neće da se lome kao oni od “morske pene”, kako smo mi deca govorili za one lepe, tanke raznobojne kugle.

Na jelci je bilo puno svilenih bombona raznih boja koje su se presijavale od svetlosti pravih svećica za novogodišnju jelku koje su gorele sitnim, iskričavim plamičcima.
S vremena na vreme, mama bi upalila i po neku prskalicu koje su bile pričvršćene za grane jelke naopako. Slika te jelke mi je delovala nestvarno, kao neki san koji se odvijao uživo.
Meni su se najviše od svih ukrasa dopadale kugle koje su ličile na okrugle, šuplje, pletene korpice u kojima je bio po jedan praporac i koje bi na dodir zvonile.
Svaki put kad bih dodirnula te korpice sa praporcima moja bi mama zapevala; "Zvone praporci u daljini"...

Na kuhinjskom stolu, nedaleko od stolice na kojoj je stajala jelka, bila je lepa oveća činija puna mandarina i narandži. U jednoj velikoj, metalnoj činiji plave boje, bilo je puno zrna kuvanog kukuruza koje smo mi deca grickali, sedeći pored jelke i željno iščekujući dolazak Deda Mraza.
Moja mama nam je rekla da svi budemo dobri, da sedimo i da strpljivo čekamo, jer on će sigurno doći.
Ta zima je bila hladna i snežna. Snega je bilo toliko da svaki put kad bi stanovnici ulice očistili isti sa trotoara isred svojih kuća, po sredini ulice bi rasla gomila snega. Na kraju se od visine nabacanog i napadalog snega nije video suprotni trotoar. Do njega su odrasli prokopali tunele ispod kojih bi išli kod komšija na suprotnoj strani ulice, a mi deca bismo se sakrivali u istima igrajući se žmurke.

Uveliko je palo veče i sneg je ponovo počeo da pada. Svi smo sedeli pitajući svako malo koliko je sati. Bližilo se osam sati uveče, a taj deda Mraz nikako da dođe, motalo se u mojoj glavi.
Svi smo znali, po priči odraslih, kako izgleda Deda Mraz, ali ga niko, nikad nije video uživo. Nestrpljenje, ali i neka strepnja, skoro strah, ogledao se na licima mojih drugara iz dvorišta dok je i moje srce tuklo kao ludo. Ipak sam, “hrabro”, kao “domaćin” dočeka, malo malo izlazila iz tople kuhinje i klizajući se dvorišnom zavejanom stazom odlazila do izlazne kapije dvorišta. Tu bih izvirila na ulicu, levo, desno, iščekujući da se najzad pojavi taj Deda Mraz.
Unutra bih se vraćala brzo, promrzla, stresajući sneg sa džempera u verandi ispred i trkom bih ulazila u toplu kuhinju. Svi bi se okrenuli ka meni sa upitnim izrazom na licu. Ja bih samo odmahnula odrečno glavom i sela ponovo na svoje mesto kraj kraljice peći, grejući ruke iznad plotne uz povremeno huktanje u dlanove.
Svi smo sedeli mirno, grickali smo kuvana zrna kukuruza pogledavajući nestrpljivo ka ulaznim vratima.
Moja mama nam je skuvala i šerbet da nas greje i da nešto srkućemo. Od silne želje da najzad vidimo deda Mraza uživo, uglavnom smo svi bili ćutljivi. Ona je pokušavala da nas nekim pošalicama razgali, no mi, deca, smo ostajali mirni, sedeći svaki na svom mestu. Tu i tamo, ja bih se opet osmelila i zvonila korpicama sa praporcima na jelci, pomerajući grane na kojima su one stajale.

Idem da vidim ide li”- rekoh iznebuha i istrčah iz stana, žureći ka kapiji dvorišta. Izađoh ispred kapije i okretoh se ka levom ćošku ulice.
Naša ulica je bila veoma mala. Imala je samo 26 kuća i ćošak ulice nije bio mnogo udaljen od naše dvorišne kapije, jer je naša zgrada bila negde na sredini ulice. Odjednom, iz ulice Dvadesetprve divizije pojavila se visoka prilika muškarca.
Na samom uglu ulice bila je ulična svetiljka na visokoj drvenoj banderi, koja je osvetlila tu priliku i ja je u trenu videh u celosti.
Bio je to glavom i bradom Deda Mraz, obučen u crvenu odeću, sa kapom na glavi, na čijem je kraju poigravao beli pompon. Bio je opasan širokim kajšem oko struka, preko debele jakne čija je dužina dosezala skoro do kolena. Jednu ruku je držao u položaju kao da nešto nosi preko ramena dok je u drugoj držao veliko zvono i povremeno zvonio njime.
Učinilo mi se da je zvono ličilo na ono školsko zvono kojim je domar u našoj školi označavao kraj časa kad nije bilo struje.
Stresla sam se od nadolazećeg straha i u trenu se okretoh i zaždih ka dnu dvorišta gde je bio naš stan, ulećuću kao tajfun i sedajući bez reči na moje mesto. Svi su u glasu graknuli, “Jel dolazi, jel dolazi..?
Ja sam zanemelo ćutala, a srce mi je tutnjalo u ritmu konjskog galopa.
Odjednom se začulo zvono i lica svih mojih drugara su poprimila preplašen izgled. Jedino se moja mama osmehivala šeretski što meni u tom trenutku nije bilo ni malo jasno. Utom su se ulazna vrata bučno otvorila i hladan vazduh je prodro u do skoro toplu kuhinju.
U okviru kuhinjskih vrata pojavila se visoka prilika Deda Mraza sa dugom, sedom bradom, velikim brkovima i čupavim obrvama, koje sam tek sad dobro videla, crvenih bucmastih obraza. Gromko je izgovorio; “Dobro veče svima. Ima li ovde dece? Evo me dođoh da im donesem neki poklon za srećnu Novu Godinu”.
Mi smo kao omađijani zurili u njega. Neki od nas su zinuli, a sećam se, moj brat je jedva primetnim pokretom pokušao da se sakrije iza leđa najstarijeg od nas, komšije Đorđa, koji je bio učenik sedmog razreda. Ovaj je isto sedeo ukočen na svom mestu i začuđenim pogledom gledao u Deda Mraza.

Oglasila se moja mama koja je u trenu rekla; “Oooo dobro veče, dobro veče, samo uđite. Ima ovde dece, još kako. Tu su sva deca iz dvorišta, a imamo i jelku”. Na te njene reči Deda Mraz se okrenuo u pravcu pokazane jelke i čvrstim korakom se u trenu obreo pored nje, sedaju takvom brzinom na već pripremljenu stolicu da smo mi deca gledali u njega kao u čudo.

Kao kroz maglu se sećam tek po neke sekvence od momenta dolaska deda Mraza u naš stan. Za mene vreme kao da je stalo ili se odvijalo kao u snu. Nisam znala ni sama da ocenim. On je nešto pitao svakog ponaosob, vadio iz džaka koji je spustio pored svojih nogu papirne kese, pružao nekom..
U jednom momentu sam čula da neko izgovara moje ime, kao iz daljine, ponavlja ga jednom, pa još jednom.. Moja mama me prodrmusala po ramenu i ja se prenuh iz tog nekog omamljujućeg stanja i najzad čuh pitanje upućeno meni; A ti, jesi li ti bila dobra?
Ja klimnuh glavom.
Reci naglas da te svi čujemo, reče Deda Mraz”
Ja pokušah da odgovorim da jesam, ali iz mojih usta se nije čuo ni glasak. Bila sam premrla od straha.
Deda Mraz ustade sa stolice, priđe meni, pomilova me po glavi i spusti mi papirnu kesu u krilo. Okrete se brzim pokretom i čini mi se da je još brže, no što je ušao u stan izašao iz njega zvoneći svojim zvonom.

U našem stanu je zavladao neki duboki tajac. Čak je i moja mama začuđeno gledala u nas decu dok smo mi gledali u one papirne kese u svojim rukama ili krilu, pa gledali ka ulaznim vratima, pa opet u kese..
Videvši da smo svi u blagom šoku, moja mama je pljesnula rukama i počela da peva dečju pesmicu; “ Veju veju pahuljice, mraz po staklu šara, stiže Nova Godina, a odlazi stara...
Mi se prenusmo odjednom i svi se pridružismo pevanju pesme, žurno kidajući papirne kese i detinje, radoznalo gledajući u njihov sadržaj. Ushićenje je zavladalo među mojim drugarima.
Ubrzo nakon otvaranja kesa sa poklonima svi su otišli svojim kućama. Moj brat i ja smo ostali sa mamom oboje i dalje držeći svoje poklone, paketiće u krilu kao da se još uvek budimo iz nekog čudesnog sna.

Ni dan danas se ne sećam šta smo dobili u toj kesi, paketiću od mog prvog i jedinog živog Deda Mraza. Ono što pamtim je, da sam posle tog apsolutno verovala da on zaista i postoji i niko me nije mogao ubediti u suprotno.

Odrastanje je lepo, ali odrastanje često zna da bude i kao buđenje iz nekog sna. Tako sam i ja kad sam odrasla, saznala od moje mame ko je te večeri bio Deda Mraz koji je došao da nama deci, u jednom malom dvorištu, u predgrađu Beograda priredi iznenađenje i radost u čemu je uspeo sasvim.
Bio je to brat njene drugarice koji je specijalno za to veče iznajmio iz pozorišta kompletan kostim Deda Mraza, dok je zvono bilo njegova usputna ideja koja se pokazala kao veoma dobra.

Danas meni treba jedan Deda Mraz, čudotvorac, kao taj nekadašnji što je bio, koji može da ode tamo negde, gde niko osim onih koji su otišli iz ove dimenzije mogu.
Da mojoj mami i mom bratu šapne na uvo moju novogodišnju poruku, da ih volim i da mi strašno nedostaju.

Znam u dubini svoje duše, da oni znaju tu moju poruku, kao što znam da i Deda Mraz, pa nek je i čudotvorac, to i da hoće ne može da uradi.
Zato se pitam, možda je bolje da zamolim nekog anđela?
Mora da postoji anđeo koji prenosi Novogodišnje poruke onima koji nam nedostaju ovde i sada i koji nikada više neće biti sa nama, u ovom svetu.
Lepo rekoh na početku ove priče da ne znam kome da se obratim za pomoć
svaki put pred dolazak Nove Godine, kad stara odlazi sa sećanjem na njih, a Nova počinje sa mislima o njima, a ja to više ne mogu ni da im šapnem ni da im kažem.

PS: Slike su sa Google ;)








четвртак, 15. децембар 2016.

Mušmula



Koračala je lagano se spuštajući niz Kameničku ulicu, gledajući ispred sebe i pazeći kako staje na glatko, uglačano kamenje stare kaldrme. Nije žurila. Bilo joj je potpuno sve jedno kad će i na koji autobus stići, da po preporuci lekara, ode nekoliko dana negde i da se izoluje od svega i svih i posveti samo sebi.
U uglu oka je primetila sporu, laganu kretnju neke osobe sa svoje leve strane. Zastala je i okrenula se da vidi o čemu se radi. Na niskoj stolici, naslonjen na zid u belo okrečene stare zgrade bez prozora, što je govorilo da se radilo o zadnjem zidu, sedeo je star u narodno, sukneno odelo obučen muškarac, velikih, sedih, usukanih brkova. Pogledala ga je dugim, znatiželjnim pogledom . Pored njega, sa njegove obe strane, uz sam zid zgrade stajalo je poređano, u snoplje povezano pruće. Radoznalo je gledala u starca i naslonjeno pruće, a onda je nekim odlučnim korakom prešla na njegovu stranu i obratila mu se;
  • Ša prodajete? Vrbovo pruće?
  • Ne. Ovo su sadnice voća. Imam razno voće. Imam dunju, jabuku Budimku, kolačaru i kožaru, ređao je nazive starih, autohtonih sorti. Imam i višnje marele i Čačansku ranu. Imam i šljivu Požegaču, Stenlejku i Viljamovku, a imam i mušmule.
  • Mušmule? Prave mušmule, kao iz sna probuđena izgovorila je.
  • Da. Imam prave mušmule. Stare dve godine. Iduće godine će da prorodi, odgovorio je seda starina.
  • Dajte mi jednu mušmulu, brzo, da se ne predomisli izgovorila je.
Starac je ustao, protegnuo se i hitrim pokretima je dohvatio jedan snop “pruća” odakle je vešto izvadio jednu, usku, tanku stabljičicu, ne veću od od jednog hvata. Umotao je oko sredine stabla jednu novinu i pružio je ženi.
  • Izvoli. U zdravlju ti rasla, rađala i na zdravlje ti bila, izgovori u dahu. Dvesta dinara, toliko košta.
Žena mu brzo dade pare i nekako smušeno i brzo promrsi reči zahvalnosti, okrete se i brzim korakom nastavi da se spušta nizbrdo ka autobuskoj stanici.
Okrenula se namah. Starac je opet mirno sedeo na svojoj šamlici naslonjen na zid zgrade i gledao u ljude, koji su prolazili, nezaintersovanim pogledom.

Bio je sunčan, oktobarski dan, pred sam Miholjdan.

 Ovo bi bilo odlično mesto da zasadim mušmulu, razmišljala je okrečući se i zagledavajući položaj u bašti. Zaštićeno je od severnog vetra ovim zidom od stare kotarke, a ova jabuka petrovača ispred, štitiće je od košave, razmišljala je.
Pedeset sa pedeset, plus dubina pedeset santimetara, tako je rekao starina, naglas je izgovarala, neveštim pokretima zabadajući ašov u tvrdu zemlju i lagano, sa povremenim odmorima, kopajući jamu za novu voćku, mušmulu.
Zadihana i dobrano oznojena, ali zadovoljna iskopanom jamom, žustrim pokretom je u nju bacila šaku pšenice i nežno, kao da je od najfinijeg porcelana, u sredinu stavila vitku sadnicu. Pokrila je s nekoliko ašova zemlje, malo je rastresla drmusajući je, a zatim je svu zemlju lagano vratila zatrpavajući jamu i sadnicu u njoj. Na kraju je cupkajući u svojim zelenim, baštenskim klompama dobro ugazila zemlju oko nje i zalila je punom kantom vode. Kroz vazduh je pokretom desne ruke napravila krst i naglas izgovorila;
  • U zdravlju rasla, mojoj majci na radost!
Njena majka je obožavala mušmule. To joj je u trenu prošlo kroz glavu kad je starina rekao da ima i mušmule. I ona je pored nje, još kao mala devojčica zavolela to voće koje se jelo tek kad počne da “truli”.
Majka je uvek, u kasnu jesen, svakodnevno kupovala mušmule. Sedele bi zajedno oko pune činije opranih mušmula, ljuštile ih i pljuckajući krupne koštice, srkutale sladak sadržaj i smejale se. Smejale se ko mala deca jer je način jedenja mušmula bio sasvim drugačiji u odnosu na drugo voće.

Majka će se obradovati kad bude saznala da je u dvorištu kuće, koju je od nje dobila, posadila sama mušmulu.
  • Neću doći za Novu Godinu, rekla joj je majka preko telefona. Bila sam dugo prehlađena. Kašljala sam suvo više od tri nedelje pa me doktor poslao na snimanje pluća. Našli su mi neku senku. Idem na magnetnu rezonancu. Javiću ti kad sve obavim.
Javila je da ima tumefakt u središnjem delu grudnog koša.
  • Pretpostavljaju da je na glavnom bronhu. Uradiće mi bronhoskopiju, posle čega će mi definitivno reći o čemu se radi.
Posle nekoliko dana opet se javila i sasvim normalnim glasom kao da kaže sve je u redu, javila je da ima karcinom pluća, lociran na bronhijalnom stablu. Ide u bolnicu, na tronedeljnu hemoterapiju.
  • Videćemo se iza Nove Godine, rekla je. Nemoj da dolaziš. Ne treba, sve je pod kontrolom, a i Nemačka nije ispred vrata.
Došla je u maju sledeće godine. Vesela, nasmejana, puna života. Sa kratkom, novom izraslom kosicom. Smejale su se obe novoj frizuri. Majka posebno. Sve vreme je trčkala oko nje govoreći joj;
  • Sad znam kako si se osećala kad su ti rekli da imaš karcinom. Sva si na mene. Ne predaješ se. Idemo dalje.
Ona joj je pokazala mušmulu koja se razlistala i rascvetala, srećno je grleći oko staračkih ramena i vodeći je u pravcu mladog stabaoca.
  • Vidi mama, imaćemo mušmule. Na jesen ćemo opet, kao nekad da ih jedemo i pljuckamo. Sećaš se kako smo to nekad radile, govorila joj je dok su joj se oči zrcalile nekim suznim sjajem.
Majka je gledala mlado, rascvetano stablo i smeškala se srećno pogledavajući je i onako usput govoreći;
  • Ajde, gore glavu. Nego šta, nego ćemo da jedemo opet zajedno mušmule. A koštice ćemo da čuvamo, da probamo da i mi sami uzgojimo još jednu.
Došla je jesen. Mumšmula je rodila mnogo plodova da su joj se grane savile. Ona se radovala njenom rodu, ali je zeblo nešto oko srca jer, majka nije dolazila. Najposle joj je javila da opet neće doći jer mora na operaciju.
  • Ništa strašno, laserski će da me operišu. Pojavio se mali tumorčić na bešici.
Nedugo zatim javila je da ide opet na hemoterapiju, tri nedelje. I opet joj je rekla da ne treba da dođe.
  • Nemoj da se trošiš. Imam sve. I nemoj da se sekiraš. Sve će biti u redu.
Mušmula je počela da zri. Davala je plodove svima ko god je želeo.

Prošla je još jedna godina, a da majka nije imala priliku da proba ni jedan plod mušmule iz dvorišta. Ipak, ne bi li bar neka ostala i za nju, ako dođe, stavila je kompot od mušmula u one Reksove tegle koje je nekad davno kupila na Cvetnom trgu, u onoj velikoj “Centroprom”-ovoj samousluzi.
Majka nije došla ni te zime. Ni sledećeg proleća.

Tog proleća na mušmuli se osušila jedna oveća grana, odjednom, preko noći.
Nije ni cvetala. Počela je da kopni, pomalo, a onda sve više.

Majka je došla sredinom septembra, na kratko, dvadesetak dana. Bila je zamišljena.
Sedela je ispod dunje, pisala svoj dnevnik govoreći kako žuri da ga završi, ali da ona, ima zadatak da od njega napiše roman. I da izda knjigu.
  • Mala, govorila joj je. Nemoj da ne uradiš to.
Na opasku kako za to treba dosta novaca, majka bi govorila da će ga biti onda kad ga bude i uradila.
  • Svega će biti, samo nas neće, jednog dana. Kad nam iscuri vreme.
Nekoliko dana po povratku u Nemačku se javila i rekla da ide na operaciju. Mora da joj izvade bubreg.
  • Znaš onaj karcinom, koji su mi operisali laserski, tri puta, se proširio na bubreg. Nego, rekli su mi da je to rutinska operacija, ali ovog puta im nekako ne verujem. Šta ti kažeš? Ne plašim se ja, znaš ti to i bez da ti kažem. Mnogo sam istrpela pa ću i ovo. I nema potrebe da dolaziš. Javiću ti ako treba.
Odgovorila joj je da bi to zaista i trebalo da bude rutinska operacija.

Imala je običaj da svako jutro obiđe sve u svojoj bašti. Tog jutra je videla da se mušmula osušila potpuno, cela. Kao da je neko polio vrelom vodom. Grane su se lomile same od sebe. Gledala je u to maleno stablo ne mogavši da veruje da je završilo svoj životni vek u njenoj bašti, a da nije sastavilo ni pet godina. Setila se da majka nije probala ni jednu mušmulu.

Te kasne jeseni i majka se “preselila” u neku drugu dimenziju, kako je ona volela da govori sebi jer joj je zvučalo manje konačno.

Pre nekoliko dana setila se mušmule, odjednom, iznebuha. Tek tako. Bez ikakvog povoda. Shvatila je da i ona nije pojela ni jednu mušmulu od kad joj je umrla majka, da ih nije kupovala.  Četiri duge godine  od spoznaje konačnosti i nepovratnosti one koja joj je udahnula život.

A onda joj se u glavi pojavila misao, ideja. Da kupi opet sadnicu mušmule i da je posadi ponovo u čast one koje više nema, njene majke.
Da ispriča svima, posebno njenim unucima koliko je baka Bođa, kako su  oni zvali njenu majku, volela mušmule i kako ih i ona voli.
Možda će jednom i oni pričati nekome o toj čudnoj, dugogodišnjoj ljubavi prema voćki koja se jedina jede “trula”, ali voćki koja spada u najzdravije voće.

Hoće, posadiće opet mušmulu, staviće je na isto mesto, prazno je, još od onda.
I daće joj njeno ime. I opstaće, sigurno će opstati jer mušmula je dugogodišnja voćka.
A šta ako se opet osuši, ako opet umre? 
Kao strela joj je prošla ta  misao kroz glavu.

Neće. Ova će da živi i da rađa.
Ona prva je otišla za onom kojoj je bila namenjena. Možda je upravo sad, ovog kasnog novembra bere sa grana i uživa u njihovoj slasti u toj, nama nevidljivoj dimenziji.

Ko to zna?