уторак, 17. новембар 2015.

On je uvek tu



Čini mi se da sam uspela da obmanem moju malenu da sam dobro, ali ne verujem da mi je pošlo za rukom da u to ubedim mamu, kolale su joj misli u glavi dok je pokušavala da se namesti što udobnije u svom bolesničkom krevetu razdirana bolovima.

Stigao je samo pet minuta pre kraja posete, on, sa kojim je izrodila dvoje dece i čija joj je potpora trebala sad više no ikad. Nije dao nikakvo objašnjenje, ništa. Ni reč. Nije je čak ni poljubio onim njegovim poljupcem u obraz kojem nije znala ime.
Dodir njegovih usana nije osećala na svome obrazu, ali je kretnja, položaj usana, njihov oblik, sve je ukazivalo da je to trebalo da bude to, poljubac.

Nije trebalo da pristane da bude sama u sobi posle operacije. Sestre su mislile najbolje, htele su da joj omoguće mir, koji nije imala u prethodnoj sobi gde je prostor delila sa još devet svojih sapatnica od kojih je gospođa Vera bila “najteža”.
Nije bila stara, otprilike je završavala šestu deceniju života.

Gospođa Vera je umirala lagano, sa mnogo patnje i bola. Bila je ogorčena, na sebe, na život, na ljude. Bila je svesna da joj se život neumitno gasio. Imala je poslednji stadijum carcinoma jajnika, a do juče je još bila zdrava, poletna. Sad je njeno lice “krasila” maska bola, besa, očajanja, a ponekad bi njen pogled dobijao izgled mržnje.
Pričali su mi da živi sama, da joj je sin negde daleko, preko okeana, da nema pojma da mu je majka u bolnici, da umire. Kažu da joj se ne javlja godinama.
Sećam se da sam prišla da joj nešto dodam, pomognem. Grubo me je odgurnula. Posle tog sam je gledala sa strane i svaki put kad bih videla da joj se grč bola širi preko usahlog lica, odlazila bih u sestrinsku sobu i molila sestre da dođu i da joj daju neko sredstvo za smirenje bolova.

Dovezlu su je u teškom stanju u šok sobu iste noći kada sam ja bila operisana i smestili je u krevet preko puta mene. Skoro da je nisam prepoznala. Lik joj se potpuno izmenio. Ličila je na stogodišnju staricu. Bolovi su uzeli svoj danak. I dalje je preko lica imala izraz besa i ogorčenja.
Gospođa Vera je umirala sama. Svi oni okolo nje nisu mogli da joj pomognu da se oslobodi straha od odlaska, od smrti.

Ko se ne plaši smrti, zavarava sebe samog. Smrt je strah od nepoznatog, strah od onog, šta posle. Tačnije, ima li onog posle.
Strah od smrti najbolje prepoznaju oni koji se sa njom suoče. A ona, smrt, samo ćuti, vreba i čeka svoj trenutak.

Sad bi joj prijalo društvo i gospođe Vere iako je i sama osećala taj dah smrti koji joj klizi niz kičmu i koji je hladi, dok se napolju spuštala vrela junska noć i dok je muzika iz nekog kafića treštala kao u luna parku nekog seoskog vašara.
 Hevi metal muziku i inače nije volela, a noćas, kao da se sve urotilo protiv nje sa namerom da joj isisa svu snagu koju je svim svojim silama htela da usmeri da bude dobro, da ozdravi.

Bojala se, strašno se bojala, a bila je sama u toj sobi. Ni sa kim nije mogla da podeli taj svoj strah, tu zebnju koja joj se prikradala sa svakim otkucanim satom.

Operisala se od ružne reči. Tako je sama želela da govori jer je na taj način smatrala da umanjuje važnost i jačinu bolesti koja je došla iznebuha. Svi su se čudili zašto govori iznebuha? 
Nisu znali da je ona svakih tri meseca išla na kontrolne preglede, a preporučeno je bilo svima ženama da kontrolišu svoje zdravlje jednom u šest meseci.
Samo je posle poslednjeg kontrolnog pregleda do sledećeg prošlo više od tih šest meseci jer ona nije mogla da se odluči za novog lekara, jer je njen dugogodišnji lekar iznenada otišao u invalidsku penziju.

Repati je došao po svoje. Baš kod nje. Da je čačka, iskušava, kinji. Malo je bilo sveg tog u životu do sad. Samo joj je ova gorkokisela višnja nedostajala da zaokruži kamenje i prepreke koji su joj tu istu životnu stazu “ukrašavali” terajući je da se dovija kako zna i ume, ne bi li ih zaobišla, preskočila, pomerila. Pobedila.
Sve sam ih savladala, sama. I ovu ću, mislila je.

Oštar bol je presekao preko stomaka.
Bože, samo sam htela da pomerim nogu, da je spustim na pod, pomislila je.
Hoću da ustanem, da idem u toalet, ali mi se ovaj previsoki krevet opire, ne da mi da se osovim na rođene noge.

Zvono za pomoć u sobi u koju su je smestili nije postojalo, a vrata od sobe su zatvorile spremaćice posle čišćenja. Da viče, da zove, sumnja da bi je neko čuo od buke muzike koja je nadjačavala i glas misli.

Uspela je da se nekako pomeri do ivice kreveta i izvije glavu u pravcu prozora iza svojih leđa.
Uveliko je bio mrak, noć možda.
Kad bi ta muzika prestala, svanulo bi mi. Zašto joj nisu zatvorili prozor, a ostavili otvorena vrata? 
I ovako nije bilo ni daška vetra koji bi joj pomogao da joj ova vrućina bude lakša.

Popodnevna sestra joj je rekla da ima temperaturu, 38,8. Nije se zabrinula. Brinulo bi je da je bila manja, ona odvratna, tuberanska od 37,2. Od nje ne bi mogla da se mrdne. Tresla bi se ko vrbov prut bez imalo snage da se pokrene. Visoka temeperatura joj nikad nije smetala. Sa njom je mogla sve.

Onda je u trenu shvatila da je potpuno sama. Da je niko ne čuje, da nikog nema da joj pomogne, a pomoć joj je trebala, sad, ovog trenutka. Ono malo snage koje je bezuspešno potrošila u nameri da siđe sa tog visokog kreveta i ode u toalet istrošila je i sad je ležala na tom istom, velikom, gvozdenom krevetu kao bačena krpa u toj maloj sobi, sa tim jednim krevetom, koja je ličila na scenografiju iz nekog Felinijevog filma, na trećem spratu, u bolnici u centru velegrada dok je zvuk hard roka zamenio hevi metal muziku nesmetano dopirući kroz otvoren prozor i snažno joj oduzimajući i poslednje atome neke malecne snage, koja se šćućurila negde neznano gde, tek da joj usne počnu da šapuću;
Oče naš, ti koji si..

Sa svakom izgovorenom reči smiraj se lagano širio telom koje je na neki čudan način poprimilo opuštajući položaj. Čaršav kojim je bila pokrivena više nije osetila da se lepi uz nju, a muzika je postajala sve dalja i dalja.
Bože, jel ovo kraj, jedna strahom prožeta misao, bljesnula joj je kroz tamu noći.

Dnevna svetlost se širila po sivim zidovima dok je pokušavala da shvati gde se nalazi.
Bio je dan. Svanulo je novo jutro i bilo joj je hladno.
U sobi je bila sama. O ne, nisi sama, prošlo joj je kroz glavu.
Kad odu svi, kad nema nikog, on je uvek tu.




17 коментара:

  1. Olja, ja sad postavim pitanje - treba li imati nekog za tu čašu vode kad padnemo u krevet... a ti daješ jedan od mogućih odgovora... Ostala sam bez reči, mnogo mi je teško, ali priča je baš toliko jaka koliko si vazduha uspela njome da istisneš iz mene... Divno-teško...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga moja Meri, čovek je, znaš i sama, socijalno biće. Da, treba da imamo nekog pored sebe za, bar, tu čašu vode.
      Hvala ti na lepom komentaru za ovu zaista tešku, stvarnu priču.

      Избриши
  2. Uhh Olja jaka i teška priča...
    Majska je postavila pitanje da li treba imati nekoga da ti da času vode kada si nemoćan, bolsetan, slab...
    Da, treba imati nekoga. Ne bilo koga. Nekoga bliskog, dragog. Nekoga će nas držati za ruku i ćutati sa nama, ali biti tu kada je teško

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da treba imati nekog kraj sebe, uvek, bar da ti doda poslednju čašu vode koja krepi telo, jer on krepi dušu.

      Избриши
  3. Tako lep komentar sam smislila, a onda su me prikinuli i sad nit imam vremena nit me služi sećanje na rčenice koje sam htela da ti uputim. Samo znam da su bile pune pohvala za ovaj tekst... mada izaziva neku duboku tugu.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Meni je drago Neg da si pročitala i da ti se dopalo i bez velikih reči :) Sve prave priče imaju dozu tuge.

      Избриши
  4. .
    Da,mislim da treba imati nekoga ne samo da ti da času vode kada si nemoćan, bolsetan, slab..Treba imati nekoga i kad si zdrav i nasmejan.Nekoga sa kim ćež da podeliš i radost,da se posvadjaš pa onda pomiriš..jer će taj biti pored tebe i kad si nemoćan i slab.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sasvim sam saglasna sa tobom Milice. Hvala na komentaru :)

      Избриши
  5. Amazing post! You have a wonderful blog:)
    What about following each other on Instagram, Bloglovin, Twitter?.. :)

    www.bloglovin.com/blog/3880191

    ОдговориИзбриши
  6. jau oljo zasto tako pises tuzne




















    Olja zasto pises tako tuzne price iako su stvarne vise volim da procitam tvoje pesme i setnje po Becu. Nemoj da me pogresno svatis ali posto te dobro poznajem vise volim da mastas lepe stvari nego takve tuzne istine.

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)