понедељак, 08. јануар 2018.

Ukrštene reči






Otvorila je te male fijoke tek posle godinu dana. Možda je prošlo i više. Bile su njene. U njima je ona, njena majka, držala svoje sitnice, poneku uspomenu i njoj drage stvari. Nije joj se dalo da ih ranije pregleda i sredi. Nije mogla. Podsećale su je na nju.
Tog dana je skupila snagu i otvorila nasumično, donju fijoku. Odmah do ivice stajala je njoj znana, lepa kutija u kojoj je stajao njen najmiliji sat. Odmah iza, ugledala je ukrštenicu. Izvadila je iz fijoke jednu, ali ispod je bila još jedna, pa još jedna... Pet malih svezaka sa skandinavskim ukršenicama, štampanih latiničnim pismom. Njoj, njenoj majci, to nije smetalo.
Otvaranjem te male fijoke otvorila su se sećanja...
.....
  • Postala sam zaboravna i rasejana u poslednje vreme. Dok se okrenem, ne znam šta sam naumila - rekla joj je jednog dana, sa nekom zabrinutošću u glasu.
  • To je i za očekivanje, s' obzirom na godine koje imaš - rekla joj je da je uteši.
  • Imam tek osamdeset - reče ona i naumila sam da živim bar još pet godina.
  • E onda počni da rešavaš ukrštene reči svakodnevno, a ne samo kad se setiš ili kad ti je dosadno. One su dobre za očuvanje koncentracije, ali i za "vijuge"- kroz smeh se nadovezala.
  • Da znaš i da hoću. Kupi mi neke, ali više komada, da mi ne nestane u nezgodan čas - nasmejano joj je uzvratila!
Kupila joj je ukršetene reči, desetak malih svesaka, skandinavke, sa krupnijim slovima, da joj bude lakše da ih čita.
Od tog dana uporno je svakodnevno rešavala bar po jednu ukrštenicu. Radila je to vrlo ozbiljno, sa voljom.
Sedala bi za tepezarijski sto, uzimala vrlo pažljivo hemijsku olovku koja je pisala vrlo čitko i obavezno tanko, stavljala ispred sebe šolju sa svojom belom kafom i počinjala bi svoj ritual.
Prvo bi pomno pregledala one stare, rešene. Gledala bi fali li možda negde u nekoj neki nerešeni pojam ili neko slovo. Ukoliko joj ne bi pošlo za rukom da reši sva polja, ostavljala bi ih za kasnije. To kasnije bi bilo uvek sutradan, kad bi pregledala pažljivo sve rešene ukrštenice.
Bilo je interesantno da se naknadno, uvek setila pojma koji nije znala u momentu rešavanja neke od ukršenica.
Setila se kako je svakodnevno, od proleća do kasne jeseni, uvek, rano ujutro i u kasno posle podne sedela ispod dunje u dvorištu i pažljivo rešavala ukrštene reči. Ne samo jedne, već više njih, dok joj ne dosadi. Ona bi je uvek gledala sa zadovoljstvom i po ko zna koji put shvatala da je njena majka bila vrlo uporna i dosledna osoba.
Često bi joj se i sama pridružila u sedenju i predahu ispod stare dunje i čitala neku od svojih knjiga. Onda bi ona, kao da joj je laknulo znala da je zapitkuje ili komentariše.
  • Koji je drugi pojam za neočekivano - naglo bi je upitala trgnuvši je. Nikako ne mogu da se setim.
  • Slučajno bi moglo da bude. Koliko slova treba.
  • Taman to što si rekla - odgovorila bi joj majka i nastavljala dalje da rešava ukrštenicu.
  • Uh, što znaju da budu dosadni. Samo pitaju ko je Grčki junak iz Trojanskog rata? Ili je Ahil ili Hektor. Kako kad. Nikad da, recimo, pitaju ko je junak iz Čegarske bitke? Ili iz Kolubarske bitke? Nešto iz domaće istorije. Pod stare dane moram da učim Grčku mitologiju jer malo malo, te ko je ova Muza, te ko je ona Mojra? Te ko je Zevsova žena? Šta me briga ko je ko iz vremena koje je bilo pa prošlo. Što je prošlo to manje više znam, a šta će da bude, bolje da ne znam - znala je onako, starački da gunđa.
  • Evo opet, mesto u Srbiji sa tri slova. Ja znam samo za Ljig, ali nije.
  • Bač - rekla bi joj, da joj pomogne.
  • Bač!! Čuj ti nju kako se setila, a ja nisam. A prošla sam sto puta kolima, mini busom, autobusom. Ma nikad mi na pamet ne bi palo. Uostalom to je mesto u Vojvodini. Što lepo nisu napisali.
  • Pa Srbija je mama u Vojvodini - rekla bi joj.
  • Dobro, jeste, ali ne mora baš toliko da pitaju uopšteno.
  • Čekaj, nisi rekla da li jeste? Možda nije ni Bač, možda je Mol?
  • Bač je. Poslednje slovo je č, od one reči slučajnost. Fino se uklopilo - rekla bi i nastavila da tiho, naglas čita pitanja, kao za sebe.
Onda bi se veoma koncentrisano udubila u dalje rešavanje ukrštenice kao da je to neki veoma ozbiljan posao.
  • E pa dosta je za danas - rekla bi iznebuha i ustala sa stolice. Rešila sam četiri za redom. Ajde da prošetamo jedan krug - obratila bi joj se. Dosta si buljila u tu knjigu. Nikad ti nije dosta. Da znaš da ti pomalo zavidim što čitaš. Mene ne drži koncentracija, a i slova znaju da mi igraju pred očima kad pročitam više od tri strane. Moram nekad da se vratim da čitam sve ponovo, jer se ne sećam šta sam pročitala. Čak i ako pročitam neki ljubić, isto se dešava- znala je da kaže.
Ona bi ostavljala knjigu spremna da ide sa majkom u kratku šetnju. Znala je da njoj to prija i nije joj bilo teško da joj u šetnji bude oslonac.
Ukrštenice i knjiga bi ostale na malom stolu dok bi njih dve polazile u šetnju oko kvarta, koliko je njena majka mogla da izdrži da hoda. Bio je to, shvatala je, njihov mali svakodnevni ritual.
.....
Posmatrala je rešene skandi ukršenice ispisane rukopisom njene majke u svojoj ruci.
  • Šta da radim sa njima? Da ih sačuvam ili bacim - razmišljala je? Neke su još uvek prazne.
Onda je lagano, sporim pokretom vratila sve u fijoku i zatvorila istu, gledajući tupo u dršku od fijoke sa spoznajom da joj i dalje majka nedostaje istim intenzitetom.

  • Da je bar dočekala tih svojih osamdeset i pet - prošlo joj je kroz glavu. Sve do jedne bi rešila. Ona ne ostavlja nezavršen posao. Osmehnula se na tu pomisao, kao i uvek kad bi se setila svoje majke.
PS: Slike su sa Google pretraživača

уторак, 26. децембар 2017.

Šta mi je lepo doneo blog u 2017. godini







Obično ne pravim bilanse po završetku neke godine. Nikad nisam i nemam tu naviku. Kad nešto uradim idem dalje, zatvaram to poglavlje iza sebe. Međutim u 2017.- tu sam ušla vukući emotivne repove za sobom iz prethodne godine, a to nije obećavalo ništa dobro.
Nekad sam, hoteći da što pre prevaziđem razočaranja ili gubitke, stavljale sve svoje znanje i umeće u što brži mentalni, pa i fizički oporavak od istih. No, jedan u prošloj godini me dobrano isterao s koloseka i narušio mi je samopouzdanje do krajnjih granica. Kako nisam htela da blog pretvorim u svoj dnevnik, iako je on to i mogao biti jer mu je naslov takav, tako sam taj životni udarac “žvakala” predugo, a to se odrazilo i na moj mali komision, kako ja nazivam svoj blog iz milošte. Zanemarila sam ga. Pisala na njemu vrlo retko jer, kako rekoh, samopouzdanje mi je bilo negde u suterenu. Valjalo je polizati rane i naći snage za put dalje, u život.
Ćesto bi mi glas moje mudre bake Stanojke ponavljao; Pusti, otvori šaku, nek ode sve staro da bi ti došlo novo.
Kako? Ja sam to staro volela, poštovala, a ispostavilo se da me nije upoznalo, nikad. A ujelo me, strašno, do bola, za srce.
Tu i tamo, iznedrila bi se po neka pesma za koje su mi inspiraciju davale tek neke reči, nekih divnih ljudi na čemu sam im beskrajno zahvalna.
U dubini srca sam želela da se sve popravi, ali, nije moglo.

Onda sam se, kad je moj blog napunio svoj peti rođendan, setila da svi mi imamo svoj deo kosmičkog kolača i da moj pripada samo meni. Da ga ja, čak više, zaslužujem, tim pre, što ne odustajem.
Oprostila sam sve, da bih krenula dalje. Znala sam da me negde čeka još lepih događaja, još dobrih ljudi. I počela sam opet da pišem.
Ali, život je opet umešao svoje prste i desila mi se nezgoda. Slomila sam desnu ruku u ramenom zglobu.
Logično je da je to opet poremetilo moje pisanje na blogu jer je valjalo da ruka odmiruje onoliko koliko je trebalo i da se posle rehabilituje ne bi li se vratili svi pokreti, posebno rotacija ramena.
Sve što je bilo do mene svojski sam se trudila da odradim. I mnogo više.

Onda mi je odjednom puklo pred očima!!! Zanemarila sam da pratim “znakove pored puta”.
Upozorenja koja su “prštala” na sve strane. Lekcije servirane na tacni koje ja nisam prepoznavala.
Zatim se pojavila jedna divna osoba koja je u grupi Blogeri počela akciju pisanja priča ili bajki za decu, kao i akciju “Obajkimo Srbiju”.

Probudila je u meni ponovo ono malo ljubavi željno i maštovito dete i ja sam uspela da napišem i objavim na blogu čak tri priče za decu. Dve od njih su štampane u trinaestom broju časopisa “Književne vertikale” zbog čega sam joj neizmerno zahvalna.
Još više joj dugujem zahvalnost za probuđenu ideju da nastavim sa pisanjem priča za decu sa željom da ih pretočim u divnu knjigu.

Onda su se neki divni ljudi iz mog detinjstva i mojih mladih godina vratili u moj život upravo zahvaljujući blogu tj. otkrivši ga, čime smo uspeli da ponovo stupimo u kontakt.

Sve u svemu, ili što bi stari Latini rekli Suma sumarum, u 2017.-toj godini blog mi je doneo spoznaju da što je prošlo, otišlo je.
Moja baka bi rekla; Istim putem se ne vraćaj!

Vratio mi je u život neke divne ljude koji su mi svojom pojavom dali inspiraciju za neke lepe stihove.

Doveo mi je život neke nove ljude koji su mi i ne sluteći pomogli neizmerno.

Doneo mi je spoznaju da je potrebno i da usporim, da bih sve oko sebe pogledala realno, racionalno.

Doneo mi je potvrdu da ne treba da analizu počinjem uvek i samo od sebe jer često smo mi samo delići nečije životne slagalice, u prolazu.

Doneo mi je i novo samopouzdanje i potvrdu da to što pišem i vredi jer je neko kompetentan prepoznao moje emocije i želje da pišem iz srca i sa željom da podelim, podsetim.

Na kraju moram da kažem da je 2017.-ta godina bila godina u kojoj sam dobila jedinstvene životne poduke i potvrdila da zaista učimo sve vreme dok klizimo kroz život kao i da je moj blog meni samo jedan od pokazatelja da postoje i dobici mnogo većih vrednosti od novčane.



петак, 08. децембар 2017.

Čovek sa šeširom










 Još jedan pogled u ogledalo...
  • Ooo baš izgledam šik u ovom panama odelu. Ovaj lepi, stari borsalino mi stoji kao saliven. I izraz lica mi je nekako šmekerski.
Lagano se uputio ka izlazu sobe. Nije mogao da odoli i još jednom se osvrnuo ka velikom zidnom ogledalu u kojem se video njegov odraz straga. Brk mu se nasmešio od samozadovoljstva.
Na izlaznim vratima vile je shvatio da se predugo oblačio i da se vreme promenilo iznebuha. Jak udar vetra sa strane strgnuo mu je šešir sa glave.
  • O ne, ne moj lepi, stari borsalino - skoro je jauknuo.
Vetar ga nije čuo i u kovitlacu je vrteo lepi šešir koji se nekako ipak zadržao između račve dve povisoke grane na starom hrastu ispred kuće.
Sutra ću reći domaru da ga skine, pomislio je i tromim, nekako tužnim korakom se okrenuo i vratio natrag u kuću. Prve kapi kiše su zadobovale po betonu iza njega.

     Osvanuo je novi, sunčan dan i on je vedro izašao da u dvorištu njegove lepe vile potraži domara. Bacio je pogled na svoj borsalino, gore, na račvastoj grani. Nije znao da li da se ljuti, smeje, možda čak i zaplače. Dve gugutke su vredno ređale grančice u njegov šešir. Poneka bi im ispala i jedna bi žurno odletala na travnjak, podizala novu grančicu ili podužu travku i žurno se vraćala poslu pravljenja gnezda.
       Gnezdo, moj lepi stari, borsalino postao je gnezdo, prošlo mu je kroz glavu. Neka. Kako bih inače počeo da nosim novi panama šešir koji sam dobio za svoj poslednji, sedamdeseti rođendan. 

PS: Crtica napisana za #akcijastilskevežbe u Facebook grupi Čitalište lepote i slobode

PPS: Slike su sa Google

уторак, 05. децембар 2017.

Kada bih mogla da vratim vreme









Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u jedno dvorište
u kojem se grle mirisi petunije, duvančice,
kafe iz fildžana i Drave bez filtera.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u jednu Novogodišnju noć
pod debelim snegom i praporcima
na granama prve okićene jelke.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u pogled na Dunav i Savu
sa terase kod Pobednika, uz zvuk gitare
koja nežno svira “Tiho noći”.


Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u prve korake malih nogu
jedne devojčice ispod starog hrasta u Košutnjaku
i dve ruke isprepletanih prstiju sa osmehom u očima.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u osećaj ponosa u Somboru
i sreću smeđih očiju dok grle
sebe u malom zamotuljku na rukama.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u oči pune sjajnih zvezda
koje gledaju u malu vilu na svojim grudima
dok se iz srca ljubav preliva.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih tek neki trenutak
okamenjen u srcu i sećanju
na one kojih nema i sve čega nema više.



недеља, 19. новембар 2017.

Čarna, čarobni cvet




Rano je jutro i stanovnici Čudesnog vrta su još uvek svi spavali dubokim snom. Sunce je uveliko sijalo i obećavalo da će dan biti lep i topao za doba poznog leta. Blaga je izašla iz kuće i po već ustaljenom običaju krenula da obilazi jednog po jednog stanovnika Čudesnog vrta, gledajući smeta li mu što god, ili mu možda nešto treba. Zatim se, kad je obišla sve svoje drage sustanare, približila česmi i pogledala na dole, pored, gde je iz jedne omanje saksije virila kržljava biljčica iz skoro skamenjene zemlje.
Čučnula je i obratila se biljčici tihim glasom;
  • O kako si mi ti tužna. Neko te očigledno nije voleo kad te je tek tako, ne hajeći izbacio na ulicu. Na sreću, ja sam te pronašla dok sam se šetala i sad se ne brini. Bićeš moja i ja ću ti naći divno mesto ovde, u Čudesnom vrtu. Nemaš razloga za strah, svi će te zavoleti. Ovde su svi veoma dobri i međusobno su dobri drugari. Ovako, kad te gledam deluješ mi da si ruža, ali, kako su ti listići mali i suvonjavi, a i sama si pognula dole svoju glavu, ne mogu  sigurno da procenim. Međutim, verujem da ćeš lepo porasti i biti lep cvet, šta god bila - tihim glasom je Blaga razgovarala sa malom, slabašnom biljčicom.
Videlo se da ova već dugo nije osetila brigu i negu jer je sasvim klonula i naoko je delovala da će skroz uvenuti.
Nedugo posle tog mala, žgoljava biljčica je dobila svoje mesto blizu metalnog stuba od vinjage gde je u neposrednoj blizini rasla jedna oveća ruža penjačica. Bila je lepo poduprta malim štapom, lagano podvezana da ima dobar oslonac, dobro zalivena vodom i nahranjena prirodnim đubrivom.

Jutro je zamenio divan sunčan dan. Žamor se širio Čudesnim vrtom. Prvi se začuo badem, Cvijan.
  • Heej, Grozdana, imaš novog suseda, baš blizu tebe - obratio se ruži penjačici koja se dremljivo protegla i pogledala u njega ne shvatajući šta joj on to priča.
  • Zar je ne vidiš? Pa eto je, ona malecka slabašna biljčica. Ja odavde ne mogu da razaznam šta je, a ona ćuti, glavu ne diže. Sigurno je mnogo uplašena. Hajde, budi dobra drugarica i razgovaraj malo sa njom! Osokoli je! Pa znaš i sama da Blaga ne bi tek tako nekog dovela ovde, među sve nas, u svoj Čudesni vrt.
  • Oh Cvijane, daj mi malo vremena da se rasanim i dovedem u red. Nećeš valjda da to majušno stvorenje uplašim ovako raštrkana - odgovori mu ruža Grozdana i nekako se uspravi, prethodno se malo zanjihavši, zauze svoju poziciju uz podlogu na koju je bila oslonjena. Zatim baci pogled dole, skoro blizu njenih “nogu” gde ugleda malu biljćicu još uvek pognute glave.
  • Zdravo malena! Ko si ti? Ja sam Gozdana, ruža penjačica. Živim ovde u Blaginom Čudesnom vrtu par godina. Stavila me ovde, da rastem uz vinjagu, gde raste i njeno grožđe i zato se zovem Grozdana. Evo, sa moje desne strane raste baš lep, mladi čokot Plovdine, Lisičine,  ili ako hoćeš i Slankamenke, kako sve zovu ovo grožđe. Nju je Blaga sama uzgojila iz jedne grančice, a vidi je sad kolika je.  Slankamenka, kao da je znala da ova, Grozdana nju pominje, malo se rastrese i pokaza jedan svoj grozd koji je tek počeo da rudi. Tamo, preko puta nas, su sve čokoti isto posađeni iz grančica, a vidi ih sad koliki su i koliko samo imaju grozdova. Šta si se snuždila? I tebi će ovde biti lepo. I ti ćeš da porasteš velika i da obraduješ i Blagu i sve nas svojim cvetićima. Nego, šta si ti? Koji si ti cvet? Ne ličiš mi na neku drugu biljku, mada, iskreno, ja kao ruža prepoznajem samo ruže, ali, nisam sigurna da li si ti ruža. Lišće ti je dosta sparušeno. No, neka te ni to ne brine. Biće sve u redu, iako je već uveliko kraj leta. Eh da, dobro došla u Čudesni vrt malena! Zvaćemo te tako dok ne dobiješ ime od Blage. Znaš, ona svima nama daje imena. Ona to voli, a i nama je to mnogo i lepo i interesantno, da imamo svoja vlastita imena.
Prošlo je par dana od tad i mali cvetak je stidljivo, ali smelo uspravio svoju glavu put gore. Žgoljavo stabaoce je poprimilo lep, uspravan položaj, a sa stane su se pojavile nove, malene grančice sa sitnim, zupčastim listićima. Blaga je svakodnevno dolazila do malenog cveta i nešto mu šaputala. Cvijan je uporno čuljio uši da sazna šta mu ona to priča, ali onako visokom to mu nije polazilo za rukom i često je pitao ružu Grozdanu šta to Blaga svakodnevno šapuće malenoj. Ova nije znala da mu odgovori na pitanje, jer je dremala skoro svaki put kad bi Blaga u rano jutro dolazila, ili bi mu rekla da čak i da zna ne bi mu rekla jer ona ne prenosi tračeve tj. ne širi priču dalje jer je ona otmena ruža. Da nije tako ne bi bila stanovnik Čudesnog vrta.

Opet je bilo divno, jutro poznog avgusta, kada je Blaga došla do malog cveta i prilično začuđenim pogledom gledala u njega. Kao da nije verovala da je to ona ista pokunjena biljčica koju je samo pre nešto više od mesec dana donela u svoj Čudesni vrt. Pred njom se trsila mala, prkosna ružica sitnih, gustih, zelenih zupčastih listića sa jednim divnim rascvetalim cvetićem prepunim malih latica, nežne ciklama boje  i jednim divnim malim pupoljkom koji se isprsio kao da će od miline i lepote da se raspukne sad, baš tu, pred njenim očima.
Pljesnula je rukama razdragano. Taj njen pljesak je razbudio Grozdanu i Cvijana. Čak je i šljiva, čačanska rana, Ljubinka, koja je rasla par koraka od mesta na kojem je stajala Blaga, žustro protresla grane razbudivši se u trenu i radoznalo posmatrajući šta se dešava.
  • Ti si jedna prelepa mala čarobnica, čučnuvši pričala je Blaga maloj ružici. Eto, nekako sam znala da si ruža, a ti si čak mala patuljasta ružica. Zvaću te čarobna ruža, ili Čarna. Baš si me prijatno iznenadila i mnogo obradovala. Hvala ti na ovom divnom cvetu - reče joj Blaga i lagano je nežnim pokretom pomilova po stabljici i upravo rascvetalom cvetiću.
Cvijan se zadovoljno njihao, Grozdana je sa mnogo ljubavi gledala u malu ružicu koja se dičila svojim prvim cvetom, a šljiva Ljubinka je nekako zaneseno stresla svoje grane.
To je bio znak da su svi oni bili srećni jer je još jedan stanovnik Čudesnog vrta koji je dobio svoje mesto u njemu, na ljubav odgovorio ljubavlju, poklonivši svima divan cvetić boje ciklame.
  • Eto, rekla sam ti da ćeš dobiti lepo ime, obratila se ruža penjačica Grozdana malenoj ružici. Čarna, čarobna ruža, mrmljala je ona i dalje zadivljeno gledajući u malu, minijaturnu ružicu nedaleko od nje.
Čarna, pozni novembar 2017.

петак, 17. новембар 2017.

Oli, nevidljivi čuvar malih devojčica






Beba je plakala iz sveg glasa. Bila je već crvena u licu što je jasno govorilo da plače već dosta dugo. Bela mačka, koja je ležala u podnožju dečje korpe u kojoj je bila beba, se promeškoljila. Očito je bilo da se tek probudila i da joj plač deteta nimalo nije smetao da spava sve vreme. Ustala je, proteglila se i laganim, nežnim koracima prišla detinjem licu. Onjušila je po obrazima. Dok je ona njuškala bebu, ova se u trenu umirila i usmerila pogled svojih dubokih smeđih očiju u mačku, angorku, duge bele dlake. Mačka se odmakla malo od bebine glave i ponovo, krajnje nezaintersovano se vratila u podnožje korpe u kojoj je beba ležala, okrenula se par puta u krug i udobno smestila ispod bebinih nogu.
Beba je ponovo zaplakla iz sve snage.
  • Šta je malena, šta te je to toliko uznemirilo - baršunast glas se začuo u prostoriji. Beba je pokušavala da vidi ko joj se to obraća, ali nikako nije uspevala. Okretala je svoju glavicu levo, desno, upinjući se sad već širom otvorenih očiju da dopre do vlasnika tog divnog, tihog glasa, ali joj to nije polazilo za rukom.
  • Ko si ti - upitala ga je?
  • Možeš me zvati kako želiš. Ja sam tvoj, tako da i ime koje mi budeš dala biće tvoje.
  • Dobro onda ću te zvati Oli. To je moje skraćeno ime - rekla je beba. Priđi bliže da mogu da te vidim.
  • Ooo nema potrebe za tim, jer ti mene i vidiš i osećaš malena na sasvim poseban način. Nego, nisi mi rekla, zašto si se toliko rastužila da plačeš poslednjih, skoro pola sata.
  • Mame još nema. Ja sam sama. Ustvari, tu je Bela, ali ona je mačka i ne može mnogo da mi pomogne. Nisam pravedna, ona mi mnogo pomaže, greje me, dok mama ne dođe da me presvuče i nahrani. Ona nikud ne mrda od mene. Sve vreme je tu, čuva me kao mali pas.
  • Znam, znam malena. Video sam je već odavno, tačnije, ona je sa tobom poslednjih mesec dana neprekidno od kad ti je mama počela da radi.
  • Nije fer. Ne treba mame tako rano da počnu da rade posle rođenja deteta. Evo, meni je samo mesec dana, nema ko da me čuva. Nema mesta u jaslicama za decu, moja baka radi, tata radi, mama radi, moj bata je mali, ide u vrtić, mene niko ne čuva, ponovo se rasplaka mala beba.
  • Kako niko? A gde sam tu ja? Ja te čuvam, sve vreme. Čak i kad ti misliš da nikog nema ja sam tu, stalno, neprekidno, svaki tren - odgovori joj Oli.
  • Ali ja te ne vidim Oli. Ja te samo čujem. I, oh, oh, kako ja uopšte pričam sa tobom kad ne znam da govorim - skoro uplašeno reče beba?
  • Samo sam čekao da me to pitaš, nasmeja se Oli. Sad, dok si tako mala beba, još u pelenama, možeš da pričaš sa mnom. I moći ćeš još dugo. Hajde, sad se lepo umiri i prestani da plačeš. Uskoro će ti mama doći, samo što nije. Evo je, upravo otključava vrata. Zdravo malena. Pričaćemo kasnije.
  • Gde je moje malo zlato, moja slatka mala crnooka devojčica - nasmejano je govorila naglas majka uzimajući u naručje svoju bebu iz korpe u kojoj je ležala.
Sad će tebe tvoja mama da sredi da budeš suva i čista devojčica, da nahrani svoju malenu da poraste velika, govorila je žurno odlazeći ka krevetu gde su već bile spremne stvari za presvlačenje.
Osvrnula se u momentu oko sebe. Učinilo joj se da je još neko bio tu, u sobi, sa njom i sa njenom bebom.
  • O, Bela, nemoj da me plašiš - ljutito je pogledala mačku koja je nečujno skočila iz korpe na pod tik uz njenu nogu.

Iz svojeg kutka sobe Oli se nasmejao na ovu njenu opasku prestajući da duva u njenom pravcu i pravi titraje u vazduhu.

PS: Slike su sa Google

петак, 10. новембар 2017.

Soba 23







Srkutala je vruću, prvu jutarnju kafu  užurbano se oblačeći. Nije spavala celu noć. Kao ni mnoge pre te. Nije imala mira već mnogo dugo dana. Iako je poseta u bolnici tek od tri sata posle podne, ona je odlučila da ide sad, pre podne. Morala je. Nešto je gonilo na to. Imala je neko ružno predosećanje. Stislo je ugrudima i disala je teško, sa podužim prekidima.
Nameravala je da kao i svaki dan ide pešice do bolnice dugom i lepom ulicom koja je vodila do nje. Mislila je da će joj šetnja prijati i smiriti je .
Volela je tu ulicu, a posebno te lepe vile u njoj u kojoj je svaka imala veću, ili malu prekrasno sređenu baštu kojima je jesenji kolorit davao divan, smirujući izgled. Posebno je volela mali, japanski, crveni javor u jednoj od tih bašti. Imao je još uvek sve listove za razliku od mnogih drugih listopadnih ukrasnih stabala. Onako mali, kočoperan, podsećao je na njenu mamu.
Tom ulicom joj je trebalo dobrih trideset minuta pešačenja do bolnice, ali to joj nimalo nije smetalo. Naprotiv. Prijala joj je ta svakodnevna šetnja iako je na kraju očekivala ni malo lepa bolnička atmosfera i bolnička soba u kojoj se njena majka i ne sluteći, odvajala od svog života i od nje.
Telefon je resko zazvonio. Bila je to Krista, mamina dobra prijateljica i žena koja je održavala higijenu u njenoj maloj garsonjeri. Bila joj je veoma draga, sa uvek urednom frizurom i tako nežnim ohođenjem prema njenoj mami.
Naučila je da voli srpsku, gorku kafu i srpsku gibanicu, kako je govorila, baš zahvaljujući njoj, njenoj mami kojoj se divila na borbenosti i nepokolebljivosti. Govorila je da joj je upravo ona pomogla kad je ona, Krista, ostala udovica. Njeno iskustvo joj je u tim momentima bilo neprocenjivo.
  • Čekaj mene, evo dolazim kolima pa idemo zajedno do bolnice- rekla joj je.
Nedugo zatim izašla je iz stana upravo u trenutku kada se Krista zaustavljala autom ispred ulaza. Trebalo im je dobrih dvadeset minuta vožnje do bolnice. Bila je velika gužva u saobraćaju koja nije bila uobičajna za to malo mesto. Pomislila je da je to možda jer je petak, poslednji radni dan, pred poslednji vikend u novembru.
Trebalo im je isto toliko vremena da pronađu mesto za parkiranje u jednoj od obližnjih garaža.
Na odeljenje su stigle u devet i četrdeset pet minuta. Ona je žurno koračala ispred Kriste, skoro trčeći. Nije umela sebi da objasni šta je to toliko tera da tog dana toliko žuri da što pre ide u bolnicu. Skoro trčećim korakom je uletela u sobu broj 18 sa vrata govoreći;
  • Dobro jutro mama, evo me... a onda je zastala. Trebalo joj je samo trenutak da shvati da je soba, u kojoj je njena majka sama ležala koliko juče, bila potpuno prazna.
Istrčala je iz sobe sudarivši se sa Kristom koja je upravo htela da uđe u sobu za njom. Ova je uplašeno pogledala. Nije se ni osvrnula na nju već je trčećim korakom, a razdaljina je bila dužine oko desetak metara, dojurila do šaltera, sestrinske sobe i uletela u nju uznemirena i puna adrenalina u dahu pitajući;
  • Gde je pacijentkinja iz sobe 18?
Jedna od sestra ju je iznenađeno pogledala i upitala;
  • Ko ste vi njoj?
  • Ja sam njena ćerka. Gde je moja majka, nervoznim glasom je ponovila pitanje.
  • Majka vam je premeštena u sobu 23, smirenim glasom joj je odgovorila sestra. Stanje je isto upravo sam je obišla.
Nije je više slušala već se okrenula i krenula u pravcu sobe 23 koja se nalazila odmah preko puta šaltera sestrinske sobe. Setila se, da se skoro sudarila sa jednom sestrom koja je izlazila iz te sobe, pre samo par minuta kad je žurno išla hodnikom ka sobi 18.
Ušla je u sobu 23 i još sa vrata opet ponovila rečenicu:
  • Mama stigla sam. Došla sam danas ranije da te vidim i da ti duže pravim društvo. Možda uspem da pronađem i doktora A da malo porazgovaram sa njim. Evo dolazi i Krista da te vidi, samo što nije ušla.
Nije očekivala odgovor. Njena majka je već skoro mesec dana bila u medicinskoj komi i nije mogla da joj dogovori, znala je, ali je ona uporno pričala sa njom o svemu i svačemu, svaki dan. Pevala joj je svaki dan njenu omiljenu pesmu, nadajući se da će njena majka jednog dana ipak otvoriti oči.
Laganim korakom je prišla krevetu svoje majke i uhvatila je za ruku. Bila je topla. Sagla se da je, kao i uvek poljubi u ruku, pa u obraz, pa u čelo, a onda je shvatila. Njena majka nije disala. Kako to? Pa ona je još topla?
U trenu joj je sve bilo jasno. Trenutak pre no što je ona ušla u sobu, njena majka je ispustila svoj poslednji dah.
  • Uspela si da me prevariš, da odeš da ja ne vidim, naglas je izgovarala dok su joj se suze slivale niz lice, a brada joj podrhtavala trudeći se da zadrži krik. Krista je stajala nedaleko od kreveta u ćutala. Iako nije razumela ni jednu reč koju je ona uputila njenoj majci shvatila je u trenu sve i počela je da plače i ona, ali glasno samo izgovarajući neprestano ime njene majke.
Ona je izašla slomljena iz sobe 23 i uputila se ka šalteru iza kojeg su sestre nešto užurbano radile.
Pogledala je ista ona sestra i ljubazno je upitala:
  • Treba li vam nešto? A onda je videla da je ova uplakana i upitala je.
  • Šta se desilo gospođo?
  • Moja mama je umrla, raspuklim glasom, tuđim jezikom, jedva je izustila.
  • Kako? Pa još pre par minuta je bila živa, govorila je setra istrčavajući u hodnik i odlazeći žurnim korakom ka sobi 23 iz koje je slomljenog koraka izlazila Krista prilazeći joj i grleći je dok su obe neutešno plakale.
PS: Slika je kao i uvek sa Google pretraživača.